DISCIPLINSKA MERA PRESTANAK RADNOG ODNOSA I UPOZORENJE OD STRANE POSLODAVCA - ČL. 101 ST. 2 ZAKONA O RAD

Upozorenje poslodavca upućeno radniku zbog povrede radne obaveze mora biti u pismenoj formi.

Iz obrazloženja:

Presudom prvostepenog suda je usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa se otkazan ugovor o radu ... poništava kao nezakonit.

Drugostepeni sud je svojom presudom odbio žalbu tuženika kao neosnovanu i potvrdio je prvostepenu presudu.

Naime, dokazima je utvrđeno da je tužilja disciplinski kažnjena i otkazan je ugovor o radu koji je zaključila sa tuženikom. Takođe je utvrđeno da je poslodavac telefonskim putem upozorio tužilju na posledice učinjene povrede radne obaveze.

Pravilnom primenom odredaba čl. 101. i 105. Zakona o radu, kako je propisana pismena forma za ugovor o radu, a mera upozorenja je deo procedure otkaza ugovora o radu, to i upozorenje mora biti u pismenoj formi učinjeno, iako posebna forma za upozorenje zakonom nije regulisana.

Zbog toga je pravilna odluka suda da je otkaz ugovora o radu donet nezakonito, pa se isti ima poništiti kao nezakonit. 

(Presuda Opštinskog suda u G. Milanovcu, P. br. 281/03 od 18. 12. 2003. godine i presuda Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 144/04 od 12. 02. 2004)

IZJAVA ZAPOSLENOG O PRESTANKU RADNOG ODNOSA I USLOVLJAVANJE PRAVA NA GODIŠNJI ODMOR

Zaposleni koji da izjavu da želi da mu prestane radni odnos ne čini to pod prinudom nezavisno od toga što je direktor njegovo pravo na korišćenje godišnjeg odmora uslovio njenim davanjem

Iz obrazloženja:

Imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, a posebno činjenicu da tužilja po zahtevu direktora koji nije hteo da joj odobri korišćenje godišnjeg odmora bez raskida radnog odnosa, nije morala da postupi na takav način već je imala mogućnost izbora, te je tužilja svoju izjavu dala kako bi ostvarila korišćenje godišnjeg odmora jer joj nije odgovaralo da postupi po rešenju o raspoređivanju, u konkretnom slučaju ne radi se o prinudnoj situaciji. Ovo stoga što je tužilja navedenom pismenom izjavom u smislu člana 87. zakona iskazala slobodnu volju za prestanak radnog odnosa kod tužene svesna značaja i posledica takve izjave. Stoga je pravilno odbijen njen zahtev za poništaj osporenih odluka, date izjave i zahtev za naknadu štete.

(Presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu PI. br. 194/97 od 24. novembra 2003. godine, Presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. I. br. 499/04 od 3. marta 2004. godine)

NAKNADA ŠTETE ZBOG NEZAKONITOG PRESTANKA RADNOG ODNOSA

Zaposleni ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa samo ako je disciplinski postupak, koji je u sudskom postupku proglašen nezakonitim, pokrenut i vođen šikanozno i zlonamerno

Iz obrazloženja:

Tuženo preduzeće je u disciplinskom postupku koji je vođen protiv tužilje na dan 3.5.1995. godine, izreklo tužilji disciplinsku meru prestanka radnog odnosa. U sudskom postupku poništena je odluka o disciplinskom kažnjavanju i obavezano je tuženo preduzeće da tužilju vrati na rad. Na osnovu ovih činjenica i okolnosti te da je zbog vođenja disciplinskog postupka tužilja trpela duševne bolove koji su uzrokovali i poremećaje duševnog zdravlja, prvostepeni sud je tužilji dosudio naknadu nematerijalne štete u smislu člana 220. ZOO-a.

Okružni sud nalazi da se pravilnost ovakvog presuđenja za sada ne može ispitati dok se ne utvrde i ocene sve relevantne činjenice i okolnosti.

Naime, radnopravni propisi koji su važili u vreme kada je protiv tužilje vođen disciplinski postupak nisu predviđali obavezu poslodavca na naknadu nematerijalne štete koju zaposleni pretrpi povredom časti i ugleda zbog vođenja disciplinskog postupka koji je pravosnažno završen poništajem disciplinskih odluka u sudskom postupku. Drugim rečima, kako je poslodavac ovlašćen na pokretanje i vođenje disciplinskog postupka, samo pokretanje i vođenje disciplinskog postupka koji je u sudskom postupku proglašen nezakonitim, ne daje pravo zaposlenom na naknadu nematerijalne štete .

Međutim, u slučaju kada je disciplinski postupak vođen šikanozno i zlonamerno u cilju povrede ugleda i časti i prava ličnosti zaposlenog, zaposleni bi imao pravo na naknadu štete po osnovu člana 200. ZOO-a, ako su povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti bile tako jakog intenziteta da u skladu sa okolnostima slučaja prouzrokuju duševni bol koji bi opravdavao dosuđivanje pravične novčane naknade.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, pokretanje i vođenje disciplinskog postupka tužilja je doživela kao šikanu i zlu nameru tuženika. Međutim, za uspeh u ovom sporu, ovakav subjektivni doživljaj tužilje nije dovoljan. Neophodno je, kako je već napred rečeno, i da postoji subjektivna komponenta kod tuženika koja bi se sastojala u zloj nameri da se, kroz pokretanje i vođenje disciplinskog postupka, inskonstruiše postojanje uslova za prestanak radnog odnosa i da takav postupak saglasno tome predstavlja šikaniranje zaposlenog. S tim u vezi, pobijana presuda ne sadrži razloge o tome da li je disciplinski postupak vođen zlonamerno i šikanozno u cilju povrede ugleda, časti i prava ličnosti tužilje kao zaposlenog lica kod tuženog preduzeća, pa će prvostepeni sud biti u obavezi da se u ponovnom postupku bavi utvrđivanjem (ne) postojanja i ovih činjenica i okolnosti.

(Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1079/04 od 15.7.2004)

ODGOVORNOST VLASNIKA (POSLODAVCA) ZA ŠTETU PRIČINJENU SVOM ZAPOSLENOM

Vlasnik kafića (poslodavac) odgovara za štetu koju je pretrpeo njegov radnik (zaposleni) i u slučaju kada je postojao faktički radni odnos.

Iz obrazloženja:

U postupku je utvrđeno da je dana 25.12.1996. godine, tuženi I reda K.Ž. oko 10 sati pre podne došao u kafić "Viktorija" u Čelarevu, gde je sedeo za šankom i konzumirao piće, a sa sobom je poneo pištolj do koga je došao na neovlašćen način. Sa pokojnom G.D., tuženi I reda se poznavao duže vremena, jer je ona u nekoliko navrata u poslednjih nekoliko godina radila povremeno u pomenutom kafiću. Pokojna G. je primetila da tuženi I reda ima pištolj i insistirala je da puca iz istog, ali to tuženi I reda nije dozvolio, nego je sa njom izašao iz kafića i ispalio metak. Tuženi I reda je znao kako funkcioniše pomenuti pištolj i znao je da ispaljenjem metka dolazi do automatskog ubacivanja novog metka u cev pištolja. Tuženi I reda stavlja pištolj za pojas i vraća se u kafić za šank, da bi oko 15,55 sati, dok je on još uvek sedeo za šankom, prišla mu ponovo G.D. i tražila da vidi pištolj, na šta je tuženi I reda podigao pištolj držeći ga desnom rukom, i smatrajući da se u cevi ne nalazi metak, uperio usta cevi pištolja prema glavi G.D. i povukao obarač, usled čega je došlo do ispaljenja metka, koji je pogodio G.D. u predelu glave i naneo joj smrtnu povredu. Tuženi I reda je učinio krivično delo ubistvo iz nehata, za koje je proglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora od tri godine, koja je kasnije preinačena na četiri godine. Pokojna G. je došla u SRJ, u Čelarevo da bi radila u kafiću "Viktorija", koje je vlasništvo tuženog II reda ali tužilja nikada nije zasnivala radni odnos u tom kafiću niti je tuženi II reda uplaćivao doprinose za osiguranje. Ona je novac koji bi zaradila u SRJ, slala u Ukrajinu majci i deci.

Polazeći od ovako utvrđenih činjenica, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev u odnosu na tuženog I reda K.Ž. i obavezao ga da isplati tužiocima od I do III reda iznose na ime naknade nematerijalne i materijalne štete, bliže označene u izreci prvostepene presude.

Međutim, osnovano se u žalbi ukazuje da zbog pogrešnog pravnog stava činjenično stanje je nepotpuno utvrđeno i materijalno pravo pogrešno primenjeno, kada je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na tuženog II reda - S.D. vlasnika kafića.

Naime, prvostepeni sud nije decidirano utvrdio da li je pokojna G. radila u kafiću "Viktorija" u kritično vreme, pri čemu se pod pojmom "radila" ne podrazumeva samo legalno zasnovani radni odnos sa plaćanjem svih doprinosa, dovoljno je da je i faktički radila "na crno", jer bi u tom slučaju postojala odgovornost poslodavca, odnosno vlasnika kafića-tuženog II reda. Činjenica je da je sada pokojna G. stanovala u objektu u sklopu kafića. Postavlja se logično pitanje, zašto je ona stanovala tu, ako nije radila u kafiću.

Prvostepeni sud će detaljno raspraviti sva ova pitanja, od kojih zavisi odlučivanje o postavljenom tužbenom zahtevu, prema tuženom II reda S.D., pa nakon sprovedenog dokaznog postupka ponovo odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva prema tuženom II reda.

(Presuda Okružnog Suda u Novom Sadu, Gž. 3100704 od 28.7.2004)

POLAGANJE STRUČNOG ISPITA U ORGANIMA UPRAVE I PRESTANAK RADNOG ODNOSA

Organ uprave koji je primio u radni odnos lice bez položenog stručnog ispita i koji ga je istovremeno obavezao na njegovo polaganje u datom roku u obavezi je da takvom licu omogući polaganje samog ispita a to znači i da blagovremeno prijavi ispit

Iz obrazloženja:

Polazeći od navedenih odredbi Zakona o državnoj upravi po shvatanju ovog suda licu iz stava 1. a i 2. Zakona, ako u propisanom roku ne položi stručni ispit i istekom tog roka ne prestaje radni odnos po sili zakona, već je to samo zakonski osnov ili razlog za prestanak radnog odnosa. Poslodavac, odnosno organ uprave koji je primio u radni odnos lice bez položenog stručnog ispita i koji ga je istovremeno obavezao na njegovo polaganje u datom roku u obavezi je da takvom licu omogući polaganje samog ispita a to znači i blagovremeno prijavljivanje ispita i stvaranje uslova za njegovo polaganje a zaposleni je dužan da pristupi polaganju i da isti položi, u protivnom će mu prestati radni odnos. U konkretnom spornom odnosu, po oceni ovog suda, obaveza upućivanja na polaganje ispita u datom roku je na strani organa uprave koji je sa licem bez položnog ispita i zasnovao radni odnos, a sa druge strane ako takvo upućeno lice ne položi ispit, razlozi nepolaganja moraju se pripisati njegovoj krivici ili propustu. Utvrđeno je da je organ tužene opštine prijavio ispit tužilje, komisiji nadležnog ministarstva, po isteku roka od godinu dana od dana zasnivanja radnog odnosa, a da je tužilja ispit položila 16.11.2000. godine. Rešenje o prestanku njenog radnog odnosa doneto je 14.11. iste godine za vreme korišćenja plaćenog odsustva radi pripremanja samog ispita koje je postalo konačno nakon što je ispit položen. Radi pravilne primene materijalnog prava za sada nije pouzdano utvrđeno čijom krivicom, odnosno iz kog razloga tužilja nije upućivana na polaganje stručnog ispita u roku od godinu dana od dana njenog stupanja na rad, da li je zaista postojala prećutna saglasnost organa uprave tužene da se ovaj ispit položi u toku novembra 2000 godine, s obzirom na angažovanje tužilje u tom periodu i na vreme prijavljivanja ispita, odobrenog odsustva i plaćanja troškova ispita.
 

(Presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu PI. 703/00 od 10. marta 2003. godine, Presuda Okružnog suda u Beogradu Gž.I. 2502/03 od 17. decembra 2003. godine, Rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 945/04 od 9. septembra 2004. godine)

PRAVO ZAPOSLENOG NA OTPREMNINU

Poslodavac je dužan da zaposlenom isplati otpremninu pri prestanku radnog odnosa radi odlaska u penziju ili pri prestanku radnog odnosa po sili zakona zbog gubitka radne sposobnosti.

Iz obrazloženja:

Osporenom odredbom Ugovora o izmenama i dopunama Pojedinačnog kolektivnog ugovora ukinuto je pravo radnika na otpremninu pri prestanku radnog odnosa radi odlaska u penziju ili pri prestanku radnog odnosa po sili zakona zbog gubitka radne sposobnosti.

Odredbama člana 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) propisano je da se prava, obaveze i odgovornosti po osnovu rada uređuju zakonom i posebnim zakonom, u skladu sa potvrđenim međunarodnim konvencijama (stav 1), kao i da se prava, obaveze i odgovornosti iz stava 1. ovog člana, takođe uređuju i kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu (opšti akt) ili ugovorom o radu (stav 2). Članom 7. stav 1. Zakona utvrđeno je da opšti akt ne može da sadrži odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, dok je odredbama člana 8. Zakona propisano da ako ugovor o radu sadrži odredbe kojima su utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom, te odredbe su ništave, a umesto njih primenjuje se zakon i opšti akt. Prema odredbi člana 90. stav 1. Zakona, poslodavac može zaposlenom da isplati, pored ostalog, otpremninu pri odlasku u penziju, u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. Saglasno članu 131. stav 1. Zakona, kolektivnim ugovorom, u skladu sa zakonom i drugim propisom, uređuju se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, postupak zaključivanja kolektivnog ugovora, međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora i druga pitanja od značaja za zaposlenog i poslodavca.

Odredbom člana 37. stav 1. tač. 1. Opšteg kolektivnog ugovora utvrđeno je da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati, odnosno obezbedi otpremninu pri prestanku radnog odnosa radi korišćenja prava na penziju ili pri prestanku radnog odnosa po sili zakona zbog gubitka radne sposobnosti.

Članom 35. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost poljoprivrede, prehrambene, duvanske industrije i vodoprivrede propisano je da zaposleni ima pravo na otpremninu pri prestanku radnog odnosa radi korišćenja prava na penziju ili pri prestanku radnog odnosa po sili zakona zbog gubitka radne sposobnosti.

Imajući u vidu da isplata otpremnine zaposlenom pri odlasku u penziju, u smislu odredbe člana 90. stav 1. Zakona o radu, predstavlja mogućnost poslodavca, a navedenim Opštim i Posebnim kolektivnim ugovorom je predviđena kao obaveza, Ustavni sud je ocenio da su osporenom odredbom navedenog Kolektivnog ugovora povređeni principi iz člana 7. stav 1. i člana 8. Zakona o radu. Osporenom odredbom povređen je, po oceni Ustavnog suda, i zakonski princip zabrane da se kolektivnim ugovorom niže pravne snage zaposlenima daju manja prava od onih koja su utvrđena kolektivnim ugovorom više pravne snage, kao i princip obavezne saglasnosti opštih akata sa zakonom i ostalim republičkim propisima, sadržan u članu 119. stav 3. Ustava.

(Odluka Ustavnog suda RS, U-br. 148/03 od 1.7.2004)

VIŠAK ZAPOSLENIH U SAVEZNOJ ORGANIZACIJI I SMANJENJE OBIMA POSLA

Za utvrđivanje viška zaposlenih u saveznoj organizaciji potrebno je utvrditi da li je došlo, a ako jeste u kom obimu je došlo do smanjenja obima posla kod poslodavca

Iz obrazloženja:

Po nalaženju Vrhovnog suda Srbije pogrešno je primenjeno materijalno pravo zbog čega je i činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. Naime, u konkretnom slučaju nije utvrđeno u kom obimu je smanjen obim posla kod tužene, te za koliko je radnih mesta smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na kome je tužilja radila u odnosu na period pre donošenja Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta sa popisom radnih mesta i potrebnim brojem izvršilaca. Takođe je trebalo utvrditi da li je nakon usvajanja nove sistematizacije zbog smanjenog obima posla, smanjenja broja izvršilaca i ukidanja određenih radnih mesta tužilja uopšte mogla biti raspoređena na odgovarajuće poslove koji odgovaraju stepenu njene stručne spreme, znanju i sposobnostima, kao i okolnost da li su se radnici tužene kojima je zbog smanjenog broja izvršilaca prestao radni odnos mogli preuzeti u drugi savezni organ.

(Presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu PI. br. 2340/2002 od 13. maja 2003. godine, Presuda Okružnog suda u Beogradu Gž.I. 1325/03 od 9. jula 2003. godine i Rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1473/03 od 15. aprila 2004. godine)

DOSPELOST RAZLIKE PREKO GARANTOVANE ZARADE DANOM OTVARANJA STEČAJA

U slučaju otvaranja stečaja nad poslodavcem, potraživanje razlike između garantovane zarade do punog iznosa odgovarajuće zarade predviđene kolektivnim ugovorom, dospeva danom otvaranja stečajnog postupka, dakle nezavisno od uslova i rokova iz pojedinačnog kolektivnog ugovora, bez obzira što nije došlo do prestanka poremećaja u poslovanju zbog kojeg je poslodavac doneo odluku o isplati garantovanih zarada.

Iz obrazloženja:

Po nalaženju drugostepenog suda treba poći od toga da je garantovana zarada zakonom priznato pravo zaposlenom da mu poslodavac, kad usled poremećaja u poslovanju nije u mogućnosti da obezbedi odgovarajuću zaradu, isplaćuje po osnovu rada, radi obezbeđivanja materijalne i socijalne sigurnosti, iznos koji utvrdi Vlada, sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih se to pravo koristi. Pravo na garantovanu zaradu se ostvaruje i kad odluka o njenom uvođenju nije doneta. Kada prestane poremećaj u poslovanju zbog kojeg se odgovarajuća zarada nije mogla isplaćivati, zaposleni kome je, na osnovu odluke ili bez odluke isplaćivana garantovana zarada, ima pravo na isplatu razlike do punog iznosa odgovarajuće zarade pod uslovima i u rokovima utvrđenim pojedinačnim kolektivnim ugovorom. Ako pojedinačnim kolektivnim ugovorom nisu utvrđeni uslovi i rokovi za isplatu razlike između isplaćivane garantovane zarade i određene zarade po kolektivnom ugovoru, zahtev za isplatu te razlike dospeva istekom poslednjeg dana u mesecu za koji je izvršena isplata garantovane zarade, osim ako se uslovi i rokovi naknadno utvrde u postupku kolektivnog pregovaranja ili pred arbitražom za radne sporove. U slučaju otvaranja stečaja nad poslodavcem, potraživanje razlike između garantovane i odgovarajuće zarade dospeva nezavisno od uslova i rokova iz pojedinačnog kolektivnog ugovora. Ova pravila se primenjuju i kada su isplaćeni iznosi bili niži od odgovarajuće zarade, a viši od garantovane zarade. Ovaj stav se odnosi na slučajeve nastale pre noveliranja odredbe o garantovanim neto zaradama uvođenjem minimalne zarade. Dalje, po nalaženju drugostepenog suda, treba poći od toga da se oglasom o otvaranju postupka stečaja poverioci pozivaju da prijave svoja potraživanja stečajnom veću sa dokazima u roku od 60 dana od dana objavljivanja oglasa o otvaranju stečajnog postupka u "Službenom listu SRJ". Zaposlenim kojima je radni odnos kod dužnika prestao po sili zakona danom otvaranja postupka stečaja ili pre toga su poverioci stečajnog dužnika. Isplata garantovane neto zarade uređena je Zakonom o osnovama radnih odnosa ("Službeni list SRJ", br. 29/96), Zakonom o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 55/96 i 28/01)i Opštim kolektivnim ugovorom ("Službeni glasnik RS" br. 22/97 i 21/98) i odgovarajućim posebnim kolektivnim ugovorima. Članom 50. Zakona o osnovama radnih odnosa utvrđeno je pravo zaposlenog na garantovanu zaradu. Zakonom o radnim odnosima Republike Srbije, koji je prestao da važi, pravo na garantovanu zaradu je utvrdio članom 63. stav 4, a uslove za njenu isplatu definisao čl. 65. i 67. Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/2001, 73/2001) čijim stupanjem na snagu je prestao da važi Zakon o radnim odnosima Republike Srbije umesto garantovane zarade uveden je pravni termin minimalne zarade koja je definisana članom 84. tog zakona. Iznos garantovane neto zarade utvrđivala je Vlada Republike Srbije po prethodno pribavljenom mišljenju Veća Saveza sindikata Srbije i Privredne komore Srbije u smislu člana 66. Zakona o radnim odnosima Republike Srbije. Odluka Vlade Republike Srbije o garantovanoj neto zaradi objavljivana je u "Službenom glasniku RS". Kada je u pitanju neisplaćena zarada zaposlenih kod stečajnog dužnika preko garantovane zarade, treba poći od odredbe člana 140. stav 3. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji kojom je određeno da se neisplaćene zarade zaposlenih kod stečajnog dužnika preko garantovanih zarada namiruju ravnopravno sa ostalim potraživanjima od dužnika. Ova zakonska odredba upućuje na obavezu zaposlenog radnika - poverioca iz radnog odnosa da prijavi potraživanje preko garantovane zarade u stečajnom postupku. Pravo na zaradu bilo je regulisano članom 63. ranije važećeg Zakona o radnim odnosima Republike Srbije kojim je bilo propisano da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Pod zaradom se smatra zarada koju zaposleni ostvaruje na osnovu cene rada radnog mesta na koje je zaposleni raspoređen, radnog učinka i vremena provedenog na radu. Pri utvrđivanju cene rada radnog mesta polazi se od cene rada za najjednostavniji rad, složenosti poslova, odgovornosti, stručne spreme i uslova rada. Obračunate bruto zarade, uvećane zarade i naknade zarada u obračunskom periodu u skladu sa pojedinačnim kolektivnim ugovorom ili ugovorom o radu (isplaćene ili neisplaćene) predstavljaju troškove poslovanja. Pod obračunatim bruto zaradama, naknadama i ostalim ličnim primanjima podrazumevaju se iznosi koje je poslodavac dužan da isplati u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, a ne stvarno isplaćeni iznosi koji usled poremećaja u poslovanju, mogu biti manji od iznosa predviđenih ugovorom. To podrazumeva da se u knjigovodstvu stvara obaveza poslodavca da nakon otklanjanja poremećaja u poslovanju isplati zaposlenima preostale zarade do visine predviđene zakonom i kolektivnim ugovorom. Prema tome, poslodavac je dužan da zaposlenom obračuna zaradu na koju ima pravo prema Zakonu o radnim odnosima i kolektivnom ugovoru i da utvrdi razliku između isplaćene i obračunate zarade (garantovane neto zarade ili umanjene zarade) za svakog zaposlenog kako bi u knjigovodstvu stvorio (ukalkulisao) obavezu po osnovu neisplaćenih zarada. Takvu utvrđenu obavezu poslodavac je dužan da iskaže u poslovnim knjigama kao trošak poslovanja za tu godinu. U konkretnom slučaju, tužilac je prijavio svoje potraživanje po osnovu razlike između isplaćivane garantovane zarade i određene zarade po kolektivnom ugovoru i to njegovo potraživanje je osporeno. Stoga je i podneo tužbu da se utvrdi njegovo potraživanje po tom osnovu. Prvostepeni sud je potpuno i pravilno utvrdio činjenice vezane za utvrđivanje razlike između isplaćivane garantovane zarade i određene zarade po kolektivnom ugovoru a za vremenski period koji je obuhvaćen tužbom. Radi se o iznosu od 55.079,00 dinara. Kao što je to rečeno, u slučaju otvaranja stečaja nad poslodavcem potraživanje razlike između garantovane i odgovarajuće zarade dospeva nezavisno od uslova i rokova iz pojedinačnog kolektivnog ugovora. Prema tome, potraživanje tužioca prema tuženom po osnovu razlike između isplaćivane garantovane zarade i određene zarade po kolektivnom ugovoru je dospelo danom otvaranja stečajnog postupka, dana 3. oktobra 2001. godine (stečaj nad tuženim otvoren rešenjem St. 414/2001 od 3. oktobra 2001. godine). Pravne posledice otvaranja stečajnog postupka, odnosno vreme nastupanja pravnih posledica je definisano odredbom iz člana 91. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Pravne posledice otvaranja stečajnog postupka nastaju početkom dana kada je oglas o otvaranju stečajnog postupka istaknut na oglasnoj tabli suda. Prema odredbi člana 100. istog zakona, danom otvaranja stečajnog postupka potraživanja poverioca prema dužniku koja nisu dospela smatraju se dospelim. U konkretnom slučaju nije došlo do prestanka poremećaja u poslovanju i to sve do dana otvaranja stečajnog postupka, i ti poremećaji u poslovanju su postojali za sve vreme za koje se traži razlika između isplaćivane garantovane zarade i određene zarade po kolektivnom ugovoru. Pošto je u prvostepenom postupku činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno te tako razlika između isplaćivane garantovane zarade i određene zarade po kolektivnom ugovoru koja iznosi 55.079,00 dinara, očigledno je da se u tom delu žalba tuženog pojavljuje kao neosnovana. Kao što je to više puta naglašeno u obrazloženju ove odluke, u slučaju otvaranja stečaja nad poslodavcem potraživanje razlike između garantovane i odgovarajuće zarade dospeva nezavisno od uslova i rokova iz pojedinačnog kolektivnog ugovora, pa i onih uslova koji se tiču poremećaja u poslovanju tuženog kao stečajnog dužnika. Prema tome, prvostepeni sud je pravilno utvrdio potraživanje tužioca po tom osnovu prema tuženom. U provedenom postupku u tom delu nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka, na koje se u žalbi ukazuje, niti bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. Zakona o parničnom postupku. Nasuprot navodima žalbe, drugostepeni sud nalazi da presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, da je izreka presude razumljiva, da ona ne protivreči sama sebi ili razlozima presude, da presuda ima razloge i da su u njoj navedeni razlozi o odlučnim činjenicama, da su ti razlozi jasni i neprotivrečni, a o odlučnim činjenicama ne postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku iz samih tih isprava ili zapisnika. Međutim, kada je u pitanju odluka prvostepenog suda gde se utvrđuje pravo tužioca na zateznu kamatu na razliku između garantovane zarade i zarade po kolektivnom ugovoru i to na pojedinačne iznose počev od 20-og u mesecu za prethodni mesec pa do dana isplate, sud nalazi da je žalba tuženog osnovana. Naime, kao što je to rečeno za čitav vremenski period za koji se traži isplata razlike pa i u vreme otvaranja stečajnog postupka nisu prestali poremećaji u poslovanju tuženog. Prema tome, sve do dana otvaranja stečajnog postupka (imajući u vidu odredbu iz člana 100. stav 1. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, prema kojoj danom otvaranja stečajnog postupka potraživanja poverioca prema dužniku koja nisu dospela smatraju se dospelim), nije bilo dospelo potraživanje pomenute razlike i ono je dospelo tek danom otvaranja stečajnog postupka 3. oktobra 2001. godine. Stoga je u tom delu prvostepena odluka preinačena, te je utvrđeno potraživanje tužioca prema tuženom po osnovu zatezne kamate po Zakonu o visini stope zatezne kamate na iznos od 55.079,00 dinara počev od 3. oktobra 2001. godine pa do isplate. Najzad, kada je u pitanju utvrđeno potraživanje tužioca prema tuženom po osnovu naknade za korišćenje godišnjeg odmora - regresa i dodatka na zaradu za mesečnu ishranu - toplog obroka, drugostepeni sud nalazi da je pobijana presuda pravilna. Naime, na ročištu za glavnu raspravu na dan 19. juna 2003. godine tuženi je priznao tužbeni zahtev tužioca u tom delu, i za donošenje presude na osnovu priznanja bili su ispunjeni uslovi iz člana 331. Zakona o parničnom postupku. Stav I izreke pobijane presude ima tri stava od kojih se drugi odnosi na naknadu za korišćenje godišnjeg odmora - regres, a treći na dodatak na zaradu za mesečnu ishranu - topli obrok. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud nije doneo presudu na osnovu priznanja inkorporiranu u meritornu odluku - presudu u stavovima drugom i trećem, a u okviru stava I izreke pobijane presude protivno odredbama Zakona o parničnom postupku, pa zbog toga nema mesta da se u tom delu prvostepena presuda ukine. U tom delu žalba tuženog se pojavljuje kao neosnovana.

(Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7061/03 od 12. marta 2004. godine)

GARANTOVANE NETO - MINIMALNE ZARADE, PRINUDNA NAPLATA U IZVRŠNOM POSTUPKU I DEJSTVO PRINUDNOG PORAVNANJA U STEČAJU

Da li zaposleni, bivši radnici stečajnog dužnika mogu tražiti prinudnu naplatu svog utvrđenog potraživanja po osnovu neisplaćene garantovane - minimalne zarade zaposlenih nakon što je stečajni dužnik sa svojim poveriocima zaključio prinudno poravnanje u stečaju i postupak stečaja obustavljen. Šta raditi sa takvim predlozima za izvršenje ako zaposleni nemaju pravo prinudne naplate svog utvrđenog potraživanja dok traju posledice iz zaključenog prinudnog poravnanja.

Zaposleni kod dužnika sa utvrđenim pravom na garantovane neto - minimalne zarade, koje nisu isplaćene u toku trajanja stečajnog postupka, mogu kod zaključenja prinudnog poravnanja u stečaju tražiti da im se isplate utvrđena potraživanja po osnovu neto garantovane - minimalne zarade, jer one nisu obuhvaćene prinudnim poravnanjem. To jasno proizlazi iz odredbe člana 37. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, kojim je propisano da ovi zaposleni kao poverioci dužnika čije se potraživanje namiruje iz deobne mase pre drugih potraživanja u smislu člana 140. stav 2. istog zakona nemaju pravo glasa. Njihova potraživanja nisu obuhvaćena zaključenim poravnanjem u smislu umanjenja garantovane neto - minimalne zarade, koja je ustanovljena kao neotuđivo pravo iz radnog odnosa u smislu ranije važećih odredbi Zakona o radnim odnosima i sada važećeg Zakona o radu. Zaposleni kod dužnika kao stečajni poverioci se nisu poravnavali sa stečajnim dužnikom. Poravnanje važi samo za učesnike poravnanja. To jasno proizlazi i iz odredbi koje propisuju zaključenje prinudnog poravnanja u predstečajnom postupku. Otuda po predlozima ovih poverilaca za izvršenje radi naplate neto garantovane - minimalne zarade treba donositi rešenja o izvršenju na način propisan Zakonom o izvršnom postupku, jer se predlozi zasnivaju na izvršnim ispravama.

(Pravni stav - odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 27. septembra 2004. godine)

GUBICI NA TERET STEČAJNE MASE U RADNOM STEČAJU

Stečajni postupak vodi se pune dve godine. Celokupna imovina stečajnog dužnika je procenjena na 100 novčanih jedinica. Na radu je zadržano 60% radnika ranije zaposlenih kod stečajnog dužnika kao poslodavca, a troškovi stečajnog postupka samo za jednu godinu premašuju 200 novčanih jedinica. Molimo za komentar.

Komentar je suvišan. U postupku stečaja u smislu člana 93. stav 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji stečajno veće može dok traje stečajni postupak zadržati na radu potreban broj zaposlenih kod dužnika radi završetka započetih poslova ili radi vođenja stečajnog postupka. Stiče se utisak da zaposleni kod dužnika nisu zadržani ni pod jednim od ova dva osnova, nego zarad nastavka redovne delatnosti stečajnog dužnika kroz tzv. radni stečaj, a upravo je zbog poremećenih uslova poslovanja bivši poslodavac, sada stečajni dužnik, postao insolventan i nad njim je otvoren postupak stečaja. U postupku stečaja ne smeju da se prave nepokriveni troškovi i time stvaraju gubici na teret stečajne mase. To je ovde očigledno. Zato stečajno veće mora odmah da pozove stečajnog upravnika da podnese izveštaj o svom radu, prikaže stanje poslovanja od dana otvaranja postupka stečaja do dana podnošenja izveštaja i ako je to tako kako je prezentirano u postavljenom pitanju, primenom člana 88. stav 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji zaključi postupak stečaja nad stečajnim dužnikom.

(Pravni stav - odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 27. septembra 2004. godine)