DEJSTVO OTVARANJA STEČAJA NA NEDOSPELA POTRAŽIVANJA STEČAJNOG DUŽNIKA PREMA NJEGOVIM DUŽNICIMA

To što je tužilac preduzeće u stečaju, ne predstavlja prepreku da kao pravno lice traži izvršenje na osnovu verodostojne isprave u smislu člana 22. Zakona o izvršnom postupku, jer zakon ne pravi razliku između preduzeća koja su u stečaju i preduzeća koja nisu u stečaju, već je bitno da je u pitanju izvršenje radi ostvarenja novčanog potraživanja pravnog lica ili preduzetnika, koje se određuje i na osnovu verodostojne isprave, s tim što dužnik može biti bilo koje lice (dakle pravno ili fizičko lice, pa i fizičko lice kao vlasnik radnje).

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud je pobijanim rešenjem u stavu II odbacio tužbu u odnosu na tuženog drugog reda - Z.S. iz Š.., vlasnika samostalne trgovinske radnje, zbog nedostatka pravnog interesa za redovnu tužbu, ocenivši da je tužilac mogao da traži neposredno izvršenje na osnovu verodostojne isprave. Tužilac žalbom pobija prvostepeno rešenje zbog bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku. Navodi da tužilac u postupku pripremanja svih elemenata za vođenje postupka nije uspeo da prikupi adresu vlasnika samostalne trgovinske radnje kao odgovornog lica, broj žiro-računa, niti da sazna da li prvotuženi radi. Žalba nije osnovana. Pravilna je odluka prvostepenog suda suda i u odnosu na tuženog drugog reda, sa pozivom na odredbu člana 22. stav 1. Zakona o izvršnom postupku. Izraženo pravno stanovište i date razloge prvostepenog suda u svemu prihvata i ovaj sud kao drugostepeni. Žalbom tužioca nije dovedena u sumnju pravilnost pobijane odluke prvostepenog suda, iz razloga što ponavlja tvrdnje isticane u dosadašnjem postupku, i za iznošenje svojih pravnih shvatanja, koja u smislu člana 186. stav 3. i člana 297. stav 4. Zakona o parničnom postupku, za sud nisu obavezujuće. Kod izloženog, očigledno je pobijano rešenje doneto bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, na koje ukazuje žalilac, kao i onih na koje sud pazi po službenoj dužnosti, kao i pravilnom primenom materijalnog prava. Zbog toga je ovaj sud žalbu odbio i prvostepeno rešenje potvrdio, kao pravilno i zakonito.

(Iz rešenja Trgovinskog suda u Beogradu, P. 1321/04 od 10. maja 2004. godine i rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 5991/2004 od 22. oktobra 2004. godine)
 

ZATEZNA KAMATA NA RAZLIKU PREKO GARANTOVANE ZARADE OD DANA OTVARANJA STEČAJA

U slučaju otvaranja stečaja nad poslodavcem, potraživanje razlike između garantovane zarade i odgovarajuće zarade predviđene kolektivnim ugovorom, dospeva danom otvaranja stečajnog postupka, što znači da u situaciji kada i u vreme otvaranja stečajnog postupka nisu prestali poremećaji u poslovanju tuženog poslodavca, radnik ima pravo na zateznu kamatu tek od dana otvaranja stečajnog postupka, a ne od određenog dana u mesecu za koji se razlika potražuje, jer sve do dana otvaranja stečajnog postupka potraživanje razlike nije bilo dospelo.

Iz obrazloženja:

U slučaju otvaranja stečaja nad poslodavcem, potraživanje razlike između garantovane i odgovarajuće zarade dospeva nezavisno od uslova i rokova iz pojedinačnog kolektivnog ugovora. Ova pravila se primenjuju i kada su isplaćeni iznosi bili niži od odgovarajuće zarade, a viši od garantovane zarade. Ovaj stav se odnosi na slučajeve nastale pre noveliranja odredbe o garantovanim neto zaradama uvođenjem minimalne zarade. Zakonom o radnim odnosima Republike Srbije, koji je prestao da važi, pravo na garantovanu zaradu je utvrdio članom 63. stav 4, a uslove za njenu isplatu definisao čl. 65. i 67. Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/2001, 73/2001) čijim stupanjem na snagu je prestao da važi Zakon o radnim odnosima Republike Srbije umesto garantovane zarade uveden je pravni termin minimalne zarade koja je definisana članom 84. tog zakona. Kada je u pitanju neisplaćena zarada zaposlenih kod stečajnog dužnika preko garantovane zarade, treba poći od odredbe člana 140. stav 3. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji kojom je određeno da se neisplaćene zarade zaposlenih kod stečajnog dužnika preko garantovanih zarada namiruju ravnopravno sa ostalim potraživanjima od dužnika. Prvostepeni sud je potpuno i pravilno utvrdio činjenice vezane za utvrđivanje razlike između isplaćivane garantovane zarade i određene zarade po kolektivnom ugovoru a za vremenski period koji je obuhvaćen tužbom. Radi se o iznosu od 55.079,00 dinara. Kao što je to rečeno, u slučaju otvaranja stečaja nad poslodavcem potraživanje razlike između garantovane i odgovarajuće zarade dospeva nezavisno od uslova i rokova iz pojedinačnog kolektivnog ugovora. Prema tome, potraživanje tužioca prema tuženom po osnovu razlike između isplaćivane garantovane zarade i određene zarade po kolektivnom ugovoru je dospelo danom otvaranja stečajnog postupka, dana 3. oktobra 2001. godine (stečaj nad tuženim otvoren rešenjem St. 414/2001 od 3. oktobra 2001. godine). Pravne posledice otvaranja stečajnog postupka, odnosno vreme nastupanja pravnih posledica je definisano odredbom iz člana 91. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Pravne posledice otvaranja stečajnog postupka nastaju početkom dana kada je oglas o otvaranju stečajnog postupka istaknut na oglasnoj tabli suda. Prema odredbi člana 100. istog zakona, danom otvaranja stečajnog postupka potraživanja poverioca prema dužniku koja nisu dospela smatraju se dospelim. U konkretnom slučaju nije došlo do prestanka poremećaja u poslovanju i to sve do dana otvaranja stečajnog postupka, i ti poremećaji u poslovanju su postojali za sve vreme za koje se traži razlika između isplaćivane garantovane zarade i određene zarade po kolektivnom ugovoru. Pošto je u prvostepenom postupku činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno te tako razlika između isplaćivane garantovane zarade i određene zarade po kolektivnom ugovoru koja iznosi 55.079,00 dinara, očigledno je da se u tom delu žalba tuženog pojavljuje kao neosnovana. Kao što je to više puta naglašeno u obrazloženju ove odluke, u slučaju otvaranja stečaja nad poslodavcem potraživanje razlike između garantovane i odgovarajuće zarade dospeva nezavisno od uslova i rokova iz pojedinačnog kolektivnog ugovora, pa i onih uslova koji se tiču poremećaja u poslovanju tuženog kao stečajnog dužnika. Prema tome, prvostepeni sud je pravilno utvrdio potraživanje tužioca po tom osnovu prema tuženom. U provedenom postupku u tom delu nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka, na koje se u žalbi ukazuje, niti bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. Zakona o parničnom postupku. Međutim, kada je u pitanju odluka prvostepenog suda gde se utvrđuje pravo tužioca na zateznu kamatu na razliku između garantovane zarade i zarade po kolektivnom ugovoru i to na pojedinačne iznose počev od 20-og u mesecu za prethodni mesec pa do dana isplate, sud nalazi da je žalba tuženog osnovana. Naime, kao što je to rečeno za čitav vremenski period za koji se traži isplata razlike pa i u vreme otvaranja stečajnog postupka nisu prestali poremećaji u poslovanju tuženog. Prema tome, sve do dana otvaranja stečajnog postupka (imajući u vidu odredbu iz člana 100. stav 1. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, prema kojoj danom otvaranja stečajnog postupka potraživanja poverioca prema dužniku koja nisu dospela smatraju se dospelim), nije bilo dospelo potraživanje pomenute razlike i ono je dospelo tek danom otvaranja stečajnog postupka 3. oktobra 2001. godine. Stoga je u tom delu prvostepena odluka preinačena, te je utvrđeno potraživanje tužioca prema tuženom po osnovu zatezne kamate po Zakonu o visini stope zatezne kamate na iznos od 55.079,00 dinara počev od 3. oktobra 2001. godine pa do isplate.
 

(Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7061/03 od 12. marta 2004. godine)

DOPRINOSI ZA PENZIJSKO I INVALIDSKO OSIGURANJE I DVOSTRUKA PRAVNA ZAŠTITA

Dispozitivnost norme o ugovornoj kamati može se protezati samo dok ne dođe u sukob sa osnovnim načelom građanskog prava jednake vrednosti uzajamnih davanja.

Iz obrazloženja:

Da li se doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje priznaju radnicima kao poveriocima ili fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, budući da su i radnici i fond podneli prijavu potraživanja po istom osnovu?

Doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje priznaju se i jednom i drugom poveriocu. To zato što je po sredi tzv. pravo na dvostruku pravnu zaštitu i ova pravna situacija je obrađena i pravnim shvatanjem zauzetim na savetovanju trgovinskih sudova održanom na Zlatiboru juna 2002. godine.

(Pravni stav - odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 27. septembra 2004. godine)

ISPITIVANJE PRIJAVLJENIH POTRAŽIVANJA U GRANICAMA PRIJAVE POTRAŽIVANJA

Predmet priznanja ili osporavanja potraživanja stečajnog poverioca od strane stečajnog upravnika može biti samo ono što je u prijavi potraživanja stečajnog poverioca traženo.

Iz obrazloženja:

Predmet ovog spora je kamata na iznos glavnog duga od 5.630.060,32 dinara koja nije prijavljena u stečajnom postupku saglasno članu 90. tačka 6. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Postavilo se pitanje da li priznanje glavnog duga od strane stečajnog upravnika znači da je priznata i kamata kao sporedno potraživanje koja nije prijavljena stečajnom veću u postupku prijavljivanja potraživanja. Nižestepeni sudovi su pravilno odlučili kada su odbacili tužbu nalazeći da nije ispunjen procesni preduslov za meritorno odlučivanje u ovoj parnici, odnosno nije ispunjena procesna pretpostavka za vođenje ove parnice, jer tužilac kao stečajni poverilac nije podneo prijavu potraživanja u odnosu na kamatu na iznos glavnog duga od 5.630.060,32 dinara. Nižestepeni sudovi dalje zaključuju da pravna priroda kamate, odnosno njena akcesornost u odnosu na glavno potraživanje, koje potraživanje je priznato i utvrđeno u postupku stečaja, ne obezbeđuje takav status i kamati, ukoliko takav zahtev za priznanjem i utvrđenjem nije podnet u prijavi potraživanja stečajnom veću. Zapravo, stečajni upravnik, izjašnjavajući se o prijavljenim potraživanjima u smislu člana 125. stav 1. Zakona o prinudnom poravnanju. stečaju i likvidaciji izjašnjava samo o onome što je bilo predmet prijave potraživanja. Ako je prijavljen glavni dug kamata se na taj glavni dug priznaje ili osporava samo ako je bila predmet prijave, a ne i po službenoj dužnosti. Ili, još jednostavnije rečeno predmet priznanja ili osporavanja potraživanja stečajnog poverioca od strane stečajnog upravnika kreće se u granicama onoga što je u prijavi potraživanja traženo. Kako u ovom slučaju u prijavi potraživanja nije ni postavljen zahtev da se plati zatezna kamata, to stečajni upravnik o tom zahtevu nije ni mogao da se izjasni, niti je stečajno veće moglo da uputi tužioca na parnicu, pa u takvoj situaciji predmet raspravljanja u parnici ne može biti neprijavljeno potraživanje stečajnog poverioca. Iz ovih razloga neosnovani su navodi revizije da se pravna sudbina potraživanja kamate meri prema pravnoj sudbini glavnog duga. Glavni dug i kamata predstavljaju celinu onda kada se stečajni poverilac za to opredeli. Ukoliko takvo opredeljenje ne postoji, odnosno ukoliko stečajni poverilac ne traži kamatu istu mu sud po službenoj dužnosti ne može priznati i utvrditi u postupku stečaja, već se kamata tretira kao samostalno potraživanje. Stoga su neosnovani i navodi revizije da je odluka suprotna članu 102. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji po kojoj danom otvaranja stečajnog postupka ne prestaje da teče kamata na potraživanje od dužnika koja se namiruju iz stečajne mase. To je tačno, ali takva kamata treba da se traži u prijavi potraživanja da bi o njoj sud mogao da odlučuje.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 297/03 od 22. januara 2004. godine)

IZDAVANJE PRIVREMENE MERE U POSTUPKU PRIVATIZACIJE

Privremenom merom može se zabraiti kupcu društvenog kapitala i imovine subjekta privatizacije, da iste opterećuje i otuđuje do pravosnažnog okončanja sudskog postupka za raskid ugovora o prodaji društvenog kapitala i imovine.

Iz obrazloženja:

Pobijanim rešenjem usvojen je tužiočev predlog za određivanje privremene mere, pa se zabranjuje tuženom otuđenje i opterećenje navedenog prodajnog kapitala i imovine subjekta privatizacije. Tuženi u žalbi ističe da prodajni kapital čine akcije, a da prodajni kapital nije nigde naveden u dispozitivu pobijanog rešenja, pa je u ovom delu pobijano rešenje neprecizno i neizvršivo. Smatra da tuženi ne može raspolagati imovinom trećeg lica, obzirom da je navedena imovina vlasništvo preduzeća. Tuženi jeste vlasnik većinskog paketa akcija, ali ne raspolaže imovinom preduzeća, već samo njome upravlja.

Tačno je da je imovina navedena u dispozitivu pobijanog rešenja imovina preduzeća subjekta privatizacije. Imovinom preduzeća može raspolagati samo preduzeće putem svojih organa upravljanja. Međutim, u organima upravljanja tuženi učestvuje sa pravom odlučivanja u procentu kupljenog kapitala, koji u konkretnom slučaju iznosi 62%. Na taj način organi upravljanja preduzećem su pod direktnom kontrolom tuženog i naravno da tuženi, kao većinski vlasnik kapitala preduzeća, može svojom voljom, kroz organe upravljanja preduzeća, donositi odluke iz okvira nadležnosti navedenih organa, a tu spadaju i odluke o eventualnom otuđenju ili opterećenju imovine preduzeća. Usvojenom privremenom merom zabranjeno je tuženom da raspolaže, ne imovinom trećeg lica, već imovinom lica koje je u njegovom većinskom vlasništvu. Isticanje tuženog da nije pokazao nameru za otuđenje i opterećenje imovine subjekta privatizacije samo je učvrstila ovaj sud u uverenju da je usvajanjem ovakve privremene mere sa važnošću do okončanja ovog spora, bez štetnih posledica za tuženog i subjekta privatizacije.

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 1421/04 od 31. 5. 2004.)

IZMIRIVANJE OBAVEZA PREMA POVERIOCIMA PARISKOG I LONDONSKOG KLUBA U CELINI I KONVERZIJA DUGA U OSNIVAČKI ULOG DRŽAVE

Da li dužnik po garanciji prema inopoveriocima, okupljenim u okviru Pariskog i Londonskog kluba i dalje duguje celokupne iznose iz garancije ili pak do njih dolazi otpis potraživanja u skladu sa sporazumom između naše države i Pariskog i Londonskog kluba - da li odredbe sporazuma o otpisu deluju prema pravom dužniku za čiji je račun garancija izdata?

Dužnik po garanciji prema inopoveriocima, okupljenim u okviru Pariskog i Londonskog kluba i dalje duguje celokupne iznose iz garancije, ali ne više tim poveriocima nego državi. Zakonom o regulisanju odnosa između Savezne Republike Jugoslavije i pravnih lica i banaka sa teritorije Savezne Republike Jugoslavije koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba ("Službeni list SRJ", br. 36/2002, 7/2003) regulišu se odnosi između bivše SRJ, koja u skladu sa Zakonom o potvrđivanju Usaglašenog zapisnika o konsolidaciji duga Savezne Republike Jugoslavije ("Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", br. 2/2002) preuzima i reprogramira ili refinansira određene obaveze prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba i pravnih lica i banaka sa teritorije SRJ koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba. Zakon, dakle, reguliše dve grupe obligaciono-pravnih odnosa: a) sa inopoveriocima u smislu preuzimanja ukupnih obaveza prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba od strane države; b) obligaciono pravne odnose u zemlji koji podrazumevaju odnos države i banaka - prvobitnih dužnika odnosno garanta i odnos tih banaka i pravnih lica - krajnjih dužnika prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba. Kada je u pitanju regulisanje odnosa sa inopoveriocima zakon uvažava međunarodni ugovor - potpisan i ratifikovan Zakon o Usaglašenom zapisniku o konsolidaciji duga Savezne Republike Jugoslavije, kojim je utvrđen delimičan otpis duga i odlaganje rokova otplate neotpisanog duga na duži vremenski period, do 2024. odnosno 2034. godine, zavisno od modela otpisa i reprograma i to kroz direktan otpis duga u iznosu od ukupno 66%. Međutim, promena uslova dugovanja države, kao novog dužnika prema inopoveriocima, nije od uticaja na uslove i iznose dugovanja banaka i pravnih lica. Iznos dugovanja banke i pravnih lica je, kada je u pitanju Pariski klub, poznat i to na osnovu utvrđivanja usaglašenog stanja duga i potpisanih bilateralnih sporazuma sa svakom državom poveriocem pojedinačno, u kojima su utvrđeni uslovi usaglašenog formiranja nove relevantne glavnice sa stanjem na dan 22. marta 2002. godine koja je predmet reprograma, a sve ovo saglasno sa odredbama Usaglašenog zapisnika. Zakonom je predviđeno da Narodna banka, u svojstvu agenta države za izmirivanje obaveza prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba, obaveštava poslovnu banku o visini njene obaveze prema državi i daje joj pismeni nalog da u roku od 30 dana od dana dostavljanja naloga donese odluku o emisiji akcija u iznosu iz obaveštenja. Država kupuje od banke predmetne akcije na taj način što potraživanja koja ima prema toj banci konvertuje u akcije te banke. Prema članu 4. zakona, poslovne banke, prema obaveštenju Narodne banke, svoju obavezu izmiruju u celini, konverzijom duga u osnivački ulog države. Članom 5. navedenog zakona propisana je i obaveza pravnih lica - originalnih dužnika da blagovremeno izmiruju svoje obaveze po kreditima prema poslovnoj banci, kao svom novom poveriocu, pod uslovima koji ne mogu biti nepovoljniji od uslova ugovorenih sa poveriocima Pariskog i Londonskog kluba, o čemu sa poslovnom bankom zaključuju poseban ugovor u roku od 90 dana od dana kada banka donese odluku o emisiji akcija iz člana 4. zakona. Navedena odredba člana 5. bila je predmet ocene ustavnosti pred Saveznim ustavnim sudom, koji je ocenio da je postavljanje opisanog uslova za zaključenje ugovora protivno ustavom proklamovanoj ravnopravnosti i jednakim uslovima poslovanja. Savezni ustavni sud je ocenio da se na opisani način preduzećima - korisnicima inostranih kredita, a na štetu banaka sa kojima su u poslovnom odnosu, obezbeđuje povoljniji materijalni položaj. Navedeno se ogleda u činjenici da banka koja je preuzela ulogu garanta za kreditne obaveze krajnjeg korisnika ima zakonsku obavezu da dug prema državi izmiri u celosti i bez ikakvog otpisa, te da bi bila neopravdano oštećena propisanom zakonskom obavezom da prilikom ugovaranja reprograma sa pravnim licima - korisnicima kredita, ugovori uslove otpisa ili umanjenja potraživanja pod uslovima koji su ugovoreni sa poveriocima Pariskog i Londonskog kluba. Iz ovoga dalje proizlazi da bi pravna lica - korisnici kredita imala obavezu da sa bankom garantom, a u smislu člana 5. zakona zaključe novi ugovor u roku od 90 dana, od dana kada je banka donela odluku o emisiji akcija i člana 4. zakona, s tim što navedenim ugovorom, a u smislu odluke Saveznog ustavnog suda, banka ne bi imala obavezu da pomenutim licima izvrši otpis ili reprogram duga.

(Pravni stav - odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 27. septembra 2004. godine)

PREVOZ ROBE ŽELEZNICOM I NAKNADA ŠTETE

Železnica ima pravo na naknadu pričinjene štete na njenim kolima prilikom istovara tereta iz njih, bilo od primaoca robe bilo od špeditera.

Iz obrazloženja:

Pobijanom presudom privrednog suda odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete isplati određeni novčani iznos sa pripadajućom zateznom kamatom i troškovima parničnog postupka. U ovom slučaju utvrđeno je na osnovu izvedenih dokaza i priloženog tovarnog lista da je na spornim kolima, na kojima je nastalo oštećenje, prevožen mrki ugalj za tuženog, kao primaoca robe. Time je pričinjena šteta tužiocu (železnici) na njenim voznim sredstvima, pa načelno govoreći železnica, ovde tužilac, ima pravo na naknadu tako pričinjene štete po opštim pravilima imovinskog prava. Međutim, tokom prvostepenog postupka ostalo je nerazjašnjeno koja je uloga trećeg lica u ovoj parnici, da li se radi o zastupniku kako to tvrdi tuženi ili pak o špediteru. Isto tako, ostalo je nerazjašnjeno ko je ovu štetu prouzrokovao prilikom istovara robe. Na te okolnosti prvostepeni sud nije izveo dokaze i tu činjenicu nije na pouzdan i suguran način utvrdio. Naime, bilo je potrebno da se na pouzdan i siguran način utvrde sve odlučne činjenice koje su od značaja za postojanje štete, štetne radnje i uzročno posledične veze između štetne radnje i nastale štetne posledice. Bilo je takođe potrebno na pouzdan i siguran način utvrditi čijom krivicom je došlo do oštećenja prevoznog sredstva tužioca. Bez utvrđenja tih činjenica nije moguće doneti pravilnu odluku u ovoj pravnoj stvari. Kako nedostaju razlozi o ovim odlučnim činjenicama, te kako one nisu do kraja ispitane od strane prvostepenog suda, to se ni pravilnost primene materijalnog prava u ovom slučaju ne može ispitati. Zbog toga je ovaj sud ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno odlučivanje. 

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 7771/03 od 4. 3. 2004.)

NEMOGUĆNOST UGOVARANJA SPOLJNOTRGOVINSKE ARBITRAŽE ZA SPOR BEZ MEĐUNARODNOG ELEMENTA

Da li se trgovinski sud oglašava apsolutno nenadležnim u parnici kupca subjekta privatizacije, kao tužioca, protiv Agencije za privatizaciju, kao tuženog, s obzirom da je ugovorom o kupoprodaji kapitala ugovorena nadležnost Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije, a radi se o tužiocu koji je domaće pravno lice?

Ne oglašava se. Ugovaranje Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslaviji za spor bez međunarodnog elementa (kupac domaće pravno i fizičko lice, prodavac Agencija za privatizaciju, predmet ugovora društveni kapital domaćeg subjekta privatizacije) protivno je odredbi člana 469. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 1. i članom 12. Pravilnika o spoljnotrgovinskoj arbitraži pri Privrednoj komori Jugoslavije. Prema ovim odredbama pravilnika, Spoljnotrgovinska arbitraža rešava sporove iz međunarodnih poslovnih odnosa, kada je ugovorena njena nadležnost, ukoliko je bar jedna od stranaka strano pravno ili fizičko lice. Na postojanje ugovorene nadležnosti Spoljnotrgovinske arbitraže parnični sud ne pazi po službenoj dužnosti, već samo po prigovoru tuženog, koji se prema odredbama člana 473. Zakona o parničnom postupku može staviti najdocnije na pripremnom ročištu, a ako se pripremno ročište ne održava, onda na glavnoj raspravi pre nego što se tuženi upusti u raspravljanje o glavnoj stvari. Tek ako tuženi istakne takav prigovor, parnični sud je dužan da odluči o pitanju svoje nadležnosti, ali tako što će iz navedenih razloga odbiti prigovor, i kao nadležan sud nastaviti parnični postupak. 

(Pravni stav - odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 27. septembra 2004. godine)

NEDOSTATAK AKTIVNE LEGITIMACIJE I PRAVNOG INTERESA SINDIKALNE ORGANIZACIJE ZA ŽALBU I TUŽBU POVODOM UPISA U SUDSKI REGISTAR

Javno preduzeće je osnovalo društvo sa ograničenom odgovornošću, sa novčanim delom osnovnog kapitala i prenosom dela svojih nenovčanih sredstava, a deo radnika osnivača preuzet je od strane novoosnovanog društva. Da li sindikat novoosnovanog preduzeća ima aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe za poništaj odluke o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću?

Ni sindikat novoosnovanog preduzeća, ni sindikat javnog preduzeća, nemaju aktivnu legitimaciju, odnosno pravni interes za podnošenje tužbe za poništaj odluke o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću (član 79. Zakona o preduzećima), kao ni pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti upisa osnivanja društva sa ograničenom odgovornošću (član 62. stav 3. Zakona o postupku za upis u sudski registar). Takođe, sindikalna organizacija nema pravni interes za podnošenje žalbe protiv rešenja o upisu osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću u sudski registar, jer rešenjem o upisu nije povređeno pravo odnosno na zakonu zasnovan interes sindikalne organizacije, niti je ista učesnik u postupku u smislu člana 15. Zakona o postupku za upis u sudski registar.

(Pravni stav - odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 27. septembra 2004. godine)