STVARNA NADLEŽNOST IZVRŠNOG SUDA ZA PRIZNANJE STRANE SUDSKE ODLUKE

Ako je predlagač zahtevao prinudno izvršenje stane sudske odluke istovremeno sa njenim priznanjem, prinudno izvršenje stane sudske odluke može se odrediti i sprovesti ako odluka ispunjava zakonom propisane uslove za priznanje o čemu, kao prethodnom pitanju, u postupku za njeno prinudno izvršenje odlučuje izvršni sud, a ne okružni sud.

Iz obrazloženja:

Prema razlozima pobijane prvostepene odluke Zemaljski sud u Minhenu, SR Nemačka, 11. juna 1992. godine presudom zbog izostanka, obavezao je tuženog - u ovom postupku protivnika predlagača, da plati predlagaču 10.804,96 DEM sa 11,9% kamate od 1. oktobra 1991. godine i troškove spora, koje su punomoćnici opredelili na 2.254,65 DEM. Imajući uvidu navedene okolnosti, Vrhovni sud je našao da je okružni sud kao prvostepeni, o priznanju i izvršenju navedene strane sudske odluke odlučio po pravilima vanparničnog postupka iako su predlagači zahtevali i njeno prinudno izvršenje istovremeno sa njenim priznanjem. Zato je, po stanovištu Vrhovnog suda, za odlučivanje o ovom predlogu bio stvarno nadležan da odluči izvršni sud, u smislu člana 12. Zakona o izvršnom postupku, s obzirom da se prinudno izvršenje odluke stranog suda može odrediti i sprovesti ako odluka ispunjava zakonom propisane uslove za priznanje o čemu, kao prethodnom pitanju, u postupku za njeno prinudno izvršenje odlučuje izvršni, a ne okružni sud. Osim toga, uslovi za priznanje strane sudske odluke određeni su odredbama čl. 86-92. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, a smetnja za priznanje strane sudske odluke pored ostalog je i njena suprotnost Ustavom utvrđenim osnovama društvenog uređenja. Među procesno-pravne razloge zbog kojih se pozivom na javni poredak može otkloniti priznanje strane sudske odluke su načelo saslušanja stranaka, nezavisnost i nepristrasnost suda, slučajevi u kojima je odluka doneta na prevaran način ili postojanje pravosnažne domaće odluke o istoj stvari, odsustvo prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo, ili prava na odbranu. Međutim, kad se strana u sporu nije koristila svojim pravima već se pred inostranim sudom koji je odluku doneo držala pasivno, pa nije iskoristila sva raspoloživa pravna sredstva radi otklanjanja nepravilnosti u postupku pred državom odluke, ne bi se pred državom priznanja mogla koristiti prigovorom suprotnosti sporne strane sudske odluke javnom poretku zemlje priznanja. Prvostepeni sud je odbijajući priznanje sporne strane sudske odluke i odlučujući o predlogu za njeno prinudno izvršenje, iako za to nije stvarno nadležan, propustio i da oceni sve okolnosti ovoga slučaja i na nesumnjiv način utvrdi da li je protivniku predlagača koji je učestvovao u postupku pred inostranim sudom bilo omogućeno raspravljanje s obzirom da je na ročište pristupio bez advokata, iako je na obavezu da ročištu pristupi sa advokatom bio uredno upozoren i da protiv ove odluke nije izjavio žalbu, jer su po oceni Vrhovnog suda ove okolnosti od odlučnog značaja za donošenje odluke o predlogu za priznanje i prinudno izvršenje ove strane sudske odluke. U ponovnom postupku nadležni prvostepeni sud će otkloniti navedene nedostatke u pogledu procesno-pravnih razloga za priznanje ove strane sudske odluke, oceniti i da li su ispunjeni materijalno-pravni razlozi za priznanje ove strane sudske odluke u celini i u pogledu glavnog zahteva i u pogledu kamate, s obzirom na imperativne propise o zateznoj kamati po domaćem zakonodavstvu, i doneti zakonitu i pravilnu odluku.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Gž 9/04 od 18. marta 2004. godine)

NAKNADE ŠTETE ZBOG NEZAKONITOG RADA DRŽAVNOG ORGANA I RAZGRANIČENJE IZMEĐU SUDSKE I UPRAVNE NADLEŽNOSTI

Nadležnost organa uprave za postupanje po zahtevu za ostvarivanje prava na naknadu po Zakonu o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca i naknade po Zakonu o vojsci, ne isključuje nadležnost redovnog suda da postupa u parnici radi naknade štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa.

Iz obrazloženja:

U sudskoj praksi nastao je problem razgraničenja sudske i upravne nadležnosti povodom sporova po tužbama korisnika čija su prava utvrđena odlukom nadležnog upravnog (ili vojnog) organa, u slučajevima kada organ koji treba da izvrši isplatu to ne čini (dnevnice rezervistima, vojne invalidnine i druge naknade). Po prvom stanovištu (izraženom u nekim sudskim odlukama i referatima) redovan sud je nadležan u sporovima fizičkih lica za isplatu naknade u slučaju postojanja pravnosnažnih i izvršnih rešenja zato što se radi o imovinskopravnom sporu proisteklom iz specifične vrste zakonske obligacije. Ta rešenja (uglavnom) sadrže samo iskaz kojim se utvrđuje visina naknade pa nisu podobna za prinudno izvršenje. Prava se inače ostvaruju u upravnom postupku jer se radi o obavezi javno-pravnog karaktera i za u to utvrđenje redovan sud ne bi bio nadležan. Međutim, kada se odluči o pravu korisnika, takvo utvrđenje postaje novčano potraživanje korisnika odnosno dug države. Po drugom stanovištu redovan sud nije nadležan po tužbi u ovoj vrsti sporova radi isplate duga kao zakonske obligacije, već bi mogao biti nadležan po tužbi radi naknade štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i člana 123. ranije važećeg saveznog ustava i člana 25. Ustava Republike Srbije. Naime, po članu 1. Zakona o parničnom postupku, redovni sudovi raspravljaju između ostalog u imovinskopravnim sporovima osim ako posebnim zakonom nisu dati u nadležnost drugom organu. U ovom slučaju zakonodavac je upravo tako postupio jer je raspravljanje o pravima i obavezama i realizaciji prava poverio organima uprave kroz sudsku kontrolu u upravnom sporu tako što je propisao: - da o pravima iz citiranih zakona odlučuje nadležan organ uprave (član 40. Zakona o vojsci, član 71. Pravilnika o naknadi dnevnica, član 77. Zakona o osnovnim pravima boraca vojnih invalida i porodica palih boraca); - da se zaštita korisnika i kontrola konačnog upravnog akta sprovodi u upravnom sporu (čl. 19. i 68. Zakona o vojnim sudovima); - da prvostepeni organ izvršava svoje rešenje (član 95. Zakona o osnovnim pravima boraca); - da prinudno izvršenje sprovodi redovan sud u izvršnom postupku (član 266. Zakona o izvršnom postupku). Osim toga sporni odnos po svojoj pravnoj prirodi ne predstavlja građansko-pravni odnos jer ga ne karakteriše autonomija volje, pravna jednakost, prenosivost prava i obaveza, imovinska sankcija (bitne karakteristike građansko-pravnog odnosa). U ovom odnosu nema jednakosti jer državni organi vrše javna ovlašćenja, niti postoji prenosivost prava i obaveza (invalidnine se ne mogu cedirati pravnim poslom). Pojam zakonske obligacije je u teoriji sporan jer sve obaveze načelno izviru iz objektivnog prava (zakona). Poreske obaveze, penzije, razne vrste socijalnih davanja, naknade za eksproprijaciju ne smatraju se zakonskim obligacijama i pored toga što se radi o novčanim obavezama jer suštinski izviru iz drugih pravnih činjenica. Ako bi se smatralo da utvrđena naknada po zakonu postaje novčano potraživanje, tek kada se utvrdi rešenjem nadležnog upravnog organa za čiju bi prinudnu realizaciju bio nadležan redovan sud, izvršila bi se negacija dela upravnog postupka koji se odnosi na fazu izvršenja i jednostrano prisvajanje nadležnosti u fazi ostvarivanja prava. U slučaju kada bi rešenja nadležnih organa bila bez osude na činidbu (neizvršiva) greške bi se mogle ispraviti u žalbenom postupku ili eventualno upravnom sporu kao i u redovnom izvršnom postupku (prigovor) prilikom prinudnog izvršenja. Međutim, ako nadležni organ uprave i pored postojanja sredstava u budžetu određenih za te namene, bez ikakvog razloga uskraćuje isplatu u celini ili delimično ili vrši selekciju izvršenja obaveza po izvršnim rešenjima, ili na drugi način nepravilno ili nezakonito postupa, redovan sud bi u parnici radi naknade štete bio stvarno nadležan za presuđenje ovih sporova (pod uslovom da se u tužbi ističu činjenice nezakonitosti i nepravilnog rada na osnovu citiranih propisa). Šteta bi se u tom slučaju mogla ravnati visini neisplaćenih naknada (invalidnina, dnevnica). Polazeći od pravne prirode spornog odnosa i njegovih osnovnih obeležja u kojima ne postoji jednakost učesnika niti prometljivost prava i da je posebnim zakonom određena nadležnost drugog organa (čak i pod uslovom da se radi o imovinsko-pravnom sporu), to je većinom glasova usvojeno drugo shvatanje."
 

(Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije usvojeno na sednici od 6. 4. 2004)

NEPOSTOJANJE ODGOVORNOSTI IMAOCA NEPOKRETNOSTI PRODATE NA JAVNOJ PRODAJI ZA NEDOSTATKE

Imalac - dužnik čija je nepokretnost prodata na prinudnoj javnoj prodaji u izvršnom postupku radi namirenja poverioca, ne odgovara za materijalne i pravne nedostatke te stvari.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenim činjenicama, u predmetu Četvrtog opštinskog suda u B... po predlogu poverioca preduzeća "M...", doneto je rešenje o izvršenju od 16. decembra 1994. godine, kojim je radi namirenja poverioca za obezbeđeno potraživanje u iznosu od 400.000,00 dinara dozvoljeno izvršenje na četvorosobnom stanu, čiji su suvlasnici i dužnici, ovde tuženi sa po 1/2 idealnog dela. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je da navedeni stan ima površinu od 142 m2. Rešenjem suda od 12. marta 1997. godine utvrđena je cena stana u iznosu od 854.000,00 dinara. Na ročištu za glavnu prodaju od 30. septembra 1997. godine, stan je prodat tužiocu, kao useljiv, za pomenutu cenu. Rešenjem od 24. septembra 1998. godine, vraćen je dužnicima, ovde tuženima, iznos od 454.000,00 dinara, a koji je preostao od iznosa od 854.000,00 dinara. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka u parničnom postupku utvrđeno je da površina stana tuženih iznosi 99,37 m2. Na taj način tuženi su prodajom njihovog stana u izvršnom postupku na javnoj prodaji površine 99,37 m2, dobili novac za 142 m2, tj. i za razliku u kvadraturi od 42,83 m2, što računajući po ceni metra kvadratnog utvrđenoj u izvršnom postupku od 8.000,00 dinara iznosi 255.780,00 dinara. Na osnovu utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je zaključio da su tuženi prodajom stana u izvršnom postupku na javnoj prodaji, dobili novac za 142 m2, iako je stan površine 99,37 m2, pa da su stoga na osnovu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, u obavezi da tužiocu vrate traženu razliku u ceni, a za koju su se neosnovano obogatili. Odlučujući o žalbi tuženih, drugostepeni sud je smatrao da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 210. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, pa je iz tih razloga prvostepenu presudu u pobijanom usvajajućem delu preinačio, tako što je tužbeni zahtev odbio. Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbio. Odredbom člana 487. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da imalac čija je stvar prodata na prinudnoj javnoj prodaji, ne odgovara za nedostatke stvari. Prinudna javna prodaja pokretnih i nepokretnih stvari, obavlja se u posebnim postupcima, a prema posebnim propisima. Zakonom u izvršnom postupku, propisani su postupci prodaje pokretnih i nepokretnih stvari, radi namirenja poverioca. Prema prirodi prinudne javne prodaje, ne mogu se primenjivati pravila o odgovornosti prodavca za nedostatke. Zato je odredbom ovog člana isključena ta odgovornost. Imalac čija je stvar prodata na prinudnoj javnoj prodaji ne odgovara ni za materijalne ni za pravne nedostatke stvari. Predmetni stan, na kome su tuženi bili suvlasnici, prodat je u postupku prinudne javne prodaje, a radi namirenja poverioca za dug koji su imali ovde tuženi kao dužnici, a po pravilima koje je propisao Zakon o izvršnom postupku. Kako je predmetni stan prodat na prinudnoj javnoj prodaji, tuženi ne odgovaraju za nedostatke na prodatom stanu, pa ni za razliku u kvadraturi predmetnog stana. Neosnovano je pozivanje tužioca na odredbu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, sa isticanjem da su tuženi dužni da utuženi iznos vrate po osnovu neosnovanog obogaćenja. Prelaz novca tužioca u imovinu tuženih ima svoj osnov u zakonu i taj osnov nije otpao, pa tuženi nisu dužni da ga vrate tužiocu za naknadnu utvrđenu razliku u kvadraturi stana.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 3878/03 od 3. marta 2004. godine)

ALTERNATIVNO OVLAŠĆENJE TUŽENOG (FACULTAS ALTERNATIVA SOLUTIONIS) I PRAVO IZBORA

Ako je tužilac u tužbi tražio da mu se dosudi izvesna stvar, a istovremeno je u tužbi ili do zaključenja glavne rasprave izjavio da je voljan umesto stvari primiti određeni novčani iznos, kao njenu protivvrednost, sud će ako usvoji tužbeni zahtev izreći u presudi da se tuženi može osloboditi od davanja stvari ako plati taj novčani iznos, s tim što se sud ne upušta u utvrđivanje njegove visine, a pravo izbora pripada tuženom, što znači da tužilac ne može tražiti prinudnu naplatu tog iznosa u izvršnom postupku.

Iz obrazloženja:

U postupku je utvrđeno da su dana 28. juna 1992. godine organi unutrašnjih poslova od tužioca oduzeli 4.212 kilograma praška za pranje veša "faks helizim", i nakon što su mu o tome izdali potvrdu preneli na čuvanje tržišnoj inspekciji u Z... Po tom osnovu je protiv tužioca podneta krivična prijava, ali je ista od nadležnog opštinskog javnog tužioca odbačena i nije izrečena mera oduzimanja navedene količine praška. Na osnovu takvog činjeničnog utvrđenja nižestepeni sudovi nalaze da su za delatnost organa unutrašnjih poslova i tržišne inspekcije u Z... odgovorni Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo trgovine i turizma, a za njihove obaveze odgovara prvotužena Republika Srbija u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Sudovi su usvojili tužbeni zahtev i obavezali prvotuženu Republiku Srbiju da tužiocu preda količinu od 4.212 kilograma praška "faks helizim", s tim da se ove obaveze prvotužena može osloboditi ukoliko tužiocu isplati novčani iznos od 814.179,00 dinara, nalazeći da se u konkretnom slučaju radi o ovlašćenju tužene, koja se može koristiti tom mogućnošću, a ne i o pravu tužioca da traži izvršenje obaveze tužene isplatom tog iznosa. Izraženo stanovište sudova u pogledu primene relevantnih propisa za ocenu osnovanosti zahteva tužioca je pravilno. U obrazloženju pobijane presude navedeni su jasni i pravilni razlozi koje prihvata i Vrhovni sud. Navodi revizije da je iznos od 814.179,00 dinara, kao protivvrednost oduzete robe, određen proizvoljno, ne utiču na zakonitost pobijane presude. Ovo zbog toga što se u konkretnom slučaju radi samo o alternativnom ovlašćenju tužene, pa može koristiti tu mogućnost, ali ne i o pravu tužioca da traži izvršenje obaveze isplatom tog iznosa, jer je saglasno odredbi člana 327. Zakona o parničnog postupka, tužilac tražio da mu se vrati predmetna količina praška, s tim da se ove obaveze tužena može osloboditi ukoliko isplati navedeni novčani iznos. To znači da tužilac koji ima pravo da traži predaju stvari, ne može tražiti isplatu njene protivvrednosti. Ali on može izraziti volju da umesto stvari primi određenu sumu novca. U tom slučaju tuženom pripada pravo izbora. Ako tuženi i tako postavljeni zahtev tužioca ospori, sud će odlučiti u smislu odredbe člana 327. Zakona o parničnog postupka. Istina, tuženi će pravo izbora imati i u izvršnom postupku.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2610/03 od 4. februara 2004. godine)

APSOLUTNA NENADLEŽNOST SUDA

Opštinski sud nije nadležan da odlučuje o poništaju urbanističke dozvole izdate u upravnom postupku jer za ovaj postupak nije predviđen redovan pravni put.

Iz obrazloženja:

Tužilja O.V. je podnela tužbu 5.3.1999. godine, kojom je tražila da se utvrdi da urbanistička dozvola izdata 12.8.1998. godine je ništava u delu koji se odnosi na zajedničke prostorije označene u kopiji plana pod brojem 4, 6. i 7. jer na ovim zajedničkim prostorijama K.I. nije vlasnik a za njihovo rušenje nema saglasnost svih vlasnika stanova. Opštinski sud u Novom Sadu je doneo rešenje pod brojem P.1499/99 OD 11.3.1999. godine kojim je obustavio parnični postupak u ovoj pravnoj stvari i odredio da će se po pravnosnažnosti ovog rešenja postupak nastaviti po pravilima vanparničnog postupka u smislu čl. 19. ZPP.

Prvostepeni sud u vanparničnom postupku se upustio u meritorno rešavanje i doneo pobijano rešenje mada za to uopšte nije imao zakonskog osnova.

Naime, osnovano se u žalbama ukazuje da izdavanje urbanističke dozvole spada u nadležnost upravnih organa te je stoga protivnik predlagača pravilno isticao u postupku prigovor apsolutne nenadležnosti Opštinskog suda, a prvostepeni sud je počinio bitnu povredu odredaba postupka jer je odlučivao o stvari koja ne spada u sudsku nadležnost. Na osnovu čl. 41. i 45. Zakona o planiranju i uređenju prostora i naselja ("Službeni glasnik RS", br. 4/95 sa kasnijim izmenama) a koji propis se ima primeniti na konkretan slučaj propisano je u kom postupku i ko je nadležan da izdaje urbanističku dozvolu. Prema Odluci o uslovima i načinu korišćenja prostora do privođenja nameni utvrđenog urbanističkim planovima Sekretarijat za urbanizam, stambene poslove i zaštitu životne sredine, odsek za urbanizam kao organ uprave izdaje urbanističke dozvole u skladu sa pomenutim zakonom. Dakle radi se o upravnom aktu te je predviđena nadležnost upravnih organa i u prvostepenom i u drugostepenom postupku a protiv konačne odluke upravnog organa može se pokrenuti upravni spor.

Prema tome obzirom da je prvostepeni sud odlučivao o pitanju za koje nije uopšte nadležan valjalo je prvostepenu odluku ukinuti i odbaciti tužbu odnosno predlog predlagača u smislu čl. 380. st. 1. tač. 3. ZKP a u vezi sa čl. 369. st. 2. i čl. 381. ZPP.

(Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu posl. br. Gž. 3151/03 od 22.10.2004)

DIREKTNA TUŽBA ZA ISPRAVKU INFORMACIJE

Tužilac koji je postavio tužbeni zahtev za objavljivanje ispravke informacije u tužbi koju je lično potpisao i blagovremeno podneo sudu, ispunjava sve zakonom propisane uslove, da se o njegovom zahtevu meritorno raspravlja.

Iz obrazloženja:

Postavljenim tužbenim zahtevom tužilac je tražio da sud naredi drugotuženom kao glavnom i odgovornom uredniku jednog dnevnog lista da bez naknade i odlaganja, a najkasnije u drugom narednom broju lista objavi ispravku neistinitih i nepotpunih informacija koje se odnose na njega, a koje su objavljene u dnevnom listu u izdanju od 24.2.2004, 26.2.2004. godine i drugim tačno navedenim brojevima; da se zabrani drugotuženom da ponovo objavljuje neistinite, nepotpune i nedopuštene informacije kojima se vređaju prava tužioca; da se naredi drugotuženom da ovu presudu objavi bez ikakvog komentara i odlaganja a najkasnije u drugom narednom broju svoga lista pod pretnjom novčanog kažnjavanja itd.

Tužilac je direktor preduzeća čija je Direkcija za spoljne odnose povodom istih tekstova izdala saopštenje za javnost.

Pogrešnim tumačenjem odredaba Zakona o javnom informisanju ("Službeni glasnik RS" 43/2003 od 22.4.2003. godine) sud je odbio tužbeni zahtev tužioca nalazeći da nije ispunio uslov iz člana 58. stav 1. tačka 1. Zakona o javnom informisanju, jer je tužilac fizičko lice na koje se lično odnose informacije navedene u spornim tekstovima, a nije se pre tužbe obratio glavnom i odgovornom uredniku, već je to učinilo pravno lice. Zato, odgovorni urednik nije bio dužan da informaciju objavi.

Prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo. Predmet spora u ovoj parnici je zahtev za objavljivanje ispravke informacije u smislu člana 47. Zakona o javnom informisanju. Prema odredbi člana 47. stav 4. navedenog zakona lice čiji su pravo ili interes povređeni neistinitom, nepotpunom ili netačno prenetom informacijom može tužbom zahtevati da sud odgovornom uredniku naredi, da bez naknade, objavi njegovu ispravku te informacije kao neistinite, nepotpune ili netačno prenete. Za razliku od prava na odgovor koje se ostvaruje i vansudskim i sudskim putem, pravo na ispravku se ostvaruje samo sudskim putem - direktnom tužbom. Zato, tužilac koji je postavio tužbeni zahtev za objavljivanje ispravke informacije u tužbi koju je lično potpisao i blagovremeno podneo, ispunjava sve zakonom propisane uslove, da se o njegovom zahtevu meritorno raspravlja.

(Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Gž. 82/04 od 8.9.2004)

DOSTAVA PRESUDE STRANCI I UKIDANJE POTVRDE PRAVNOSNAŽNOSTI I IZVRŠNOSTI PRESUDE

Kada je utvrđeno da prvostepena presuda nije uručena tužiocu već je "pribijena na vratima stana", a time je prekršena odredba čl. 144 ZPP, pravilna je odluka suda o poništaju klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti.

Iz obrazloženja:

Presudom prvostepenog suda usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništena je klauzula pravnosnažnosti i izvršnosti presude Opštinskog suda u G. Milanovcu P. br. 920/01 od 26. 03. 2002. godine tako da ista ne proizvodi pravno dejstvo.

Drugostepeni sud je žalbu tuženih odbio kao neosnovanu i potvrdio je prvostepenu presudu.

U dokaznom postupku je pravilno utvrđeno da dostava prvostepene presude nije izvršena na zakonit način. Iz spisa proizilazi da je presuda "pribijena na vratima stana" a bez prethodnog pokušaja da se uruči lično tužiocu, a da on odbije prijem, u skladu sa odredbom čl. 144. ZPP, a radi se o tužiocu koji nije promenio prebivalište.

Time je pravilno primenjen zakon kada je utvrđeno da dostava nije uredna i da ima mesta poništaju klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti.

(Presuda Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu, P. br. 81/04 od 21. 06. 2004. godine i presuda Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 954/04 od 31. 08. 2004)

OTKAZ PUNOMOĆJA OD STRANE ADVOKATA

Otkaz punomoćja od strane advokata kada je stranka umrla proizvodi pravno dejstvo samo ako je otkaz učinjen naslednicima stranke. Dovoljno je da otkaz bude učinjen i samo jednom od naslednika.

Iz obrazloženja:

Prema podacima u spisima ne bi se kao pouzdan mogao izvesti zaključak o tome da su bili ispunjeni uslovi za mirovanje postupka iz čl. 216. st. 1. ZPP-a, a u pogledu toga da li je tužilac izostao sa ročišta.

Prvostepeni sud uzima da je tužilac uredno pozvan obzirom da na raspravu nije pristupio punomoćnik tužioca adv. M.K., pri čemu nije pouzdano utvrđeno da li je ovom advokatu prestalo punomoćje za zastupanje tužioca obzirom da je podneskom od 2.12.2002. godine, advokat obavestio sud da otkazuje punomoćje u ovom sporu, pri čemu prema podacima iz spisa predmeta proizilazi da je tužilac umro u toku ovog postupka. Prema odredbi čl. 99. st. 1. ZPP-a, punomoćnik može otkazati stranci punomoćje, međutim, punomoćje se ne može otkazati umrloj stranci ali se punomoćje može otkazati i u slučaju kada je stranka umrla, ali se otkaz mora učiniti nasledniku umrle stranke, pri čemu je dovoljno da se punomoćje otkaže samo jednom od naslednika stranke kako bi otkaz proizvodio pravno dejstvo.

U konkretnom slučaju, ako je punomoćje otkazano tužiocu još za života, ili ako je punomoćje otkazano od strane navedenog advokata, nekome od naslednika pok. tužioca, onda bi takav otkaz proizvodio pravno dejstvo.

(Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž.br. 99/04 od 23.1.2004)

BITNA POVREDA POSTUPKA - NEPROPISAN SASTAV SUDA

Kad drugostepeni sud ukine prvostepenu presudu i naloži ponovno suđenje pred drugim većem, prvostepeni sud čini apsolutno bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 354. st. 2. tač. 1. ZPP-a, ako na novom suđenju ne postupa potpuno izmenjeno veće.

Iz obrazloženja:

Pošto je postupio u smislu čl. 365. ZPP-a, Okružni sud je našao da je žalba osnovana jer je prvostepeni sud bio nepropisno sastavljen.

Naime, rešenjem ovog suda Gž.br. 746/04 od 31.5.2004. godine, ukinuta je prethodna prvostepena presuda P.br. 172/03 od 24.11.2003. godine, i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje ali drugom veću, što znači da je u ponovnom postupku moralo da postupa potpuno drugo veće. Međutim, u donošenju pobijane odluke učestvovao je isti predsednik veća, koji je postupao i u donošenju prvostepene presude P.br. 172/03. Time što su sada samo izmenjeni članovi veća - sudije porotnici, nije postupljeno po odluci drugostepenog suda jer je u ponovnom postupku morao da postupa i drugi predsednik veća.

Na navedeni način prvostepeni sud je učinio povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 354. st. 2. tač. 1. ZPP-a.

(Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž.br. 308/05 od 17.2.2005)

NADLEŽNOST SUDA ZBOG MANJE ISPLAĆENIH INVALIDNINA

Lice, čija odluka o dodeli stana nije postala pravnosnažna, nema legitimaciju u upravnom postupku za traženje iseljenja bespravno useljenog lica u stan.

Iz obrazloženja:

Parnični sud je nadležan da postupa po zahtevima zbog manje isplaćenih invalidnina jer se radi o naknadi štete u smislu čl. 172. Zakona o obligacionim odnosima.

(Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž.br. 268/05 od 17.2.2005)

ODRŽAVANJE REDA NA GLAVNOJ RASPRAVI

Za vređanje suda na glavnoj raspravi sledi novčana kazna samo posle bezuspešne opomene, odnosno posle ponovljenog vređanja.

Iz obrazloženja:

Pobijanim rešenjem tuženi Tihomir I. kažnjen je novčanom kaznom u iznosu od 5.000,00 dinara zbog ometanja rada suda uz obavezu da ovu novčanu kaznu plati u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti rešenja.

Pošto je postupio u smislu čl. 365. u vezi čl. 381. Zakona o parničnom postupku, koji je važio u vreme donošenja pobijanog rešenja (u daljem tekstu ZPP), Okružni sud je našao da je žalba osnovana jer pobijano rešenje ne sadrži potpune i jasne razloge o svim odlučnim činjenicama, što predstavlja bitnu povredu postupka iz čl. 354. st. 2. tač. 14. ZPP-a.

Prema sadržini zapisnika od 4.2.2005. godine, tuženi se obratio sudećem sudiji na uvredljiv način ali da je potom bio opomenut "te kako ne prestaje da priča u ovom kontekstu", sud ga je kaznio novčanom kaznom u iznosu od 5.000,00 dinara.

Prema sadržini navedenog zapisnika prva navedena izjava tuženog kojom izjavljuje da sudiju treba da je sramota što se ne seća njegove ponude tužiocu, mogla bi eventualno da se smatra vređanjem suda, ali prema odredbi čl. 318. st. 1. ZPP-a, za vređanje suda sledi novčana kazna samo posle opomene na takvo ponašanje i ponovljenog vređanja.

Tuženi je, po nalaženju Okružnog suda, mogao biti kažnjen i u slučaju da je posle vređanja suda i opomene nastavio dalje da ometa rad suda ali sada na drugi način (ne vređanjem suda). Iz spisa se ne vidi i nije jasno šta je to tuženi posle opomene suda nastavio da govori "u istom kontekstu", tako da sadržina zapisnika ne ukazuje da je bilo mesta izricanju novčane kazne tuženiku, pa je na osnovu čl. 380. tač. 3. ZPP-a, Okružni sud odlučio kao u izreci.

(Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 549/05 od 1.04.2005)