POTRAŽIVANJE DOPRINOSA ZA PENZIJSKO I INVALIDSKO OSIGURANJE I ZASTARELOST POTRAŽIVANJA

Potraživanje uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje ne zastareva, ali se ne može tražiti njihova isplata, već samo uplata nadležnom fondu socijalnog osiguranja

Iz obrazloženja:

Iz navoda tužbe i spisa predmeta proizilazi da se tužbeni zahtev, ustvari odnosi na isplatu deviznog iznosa koji je tužena obustavila tužiocu, a na ime socijalnog osiguranja JU. Prvostepeni sud je sa sigurnošću bio dužan da utvrdi, po kom osnovu tužilac traži isplatu navedenog deviznog iznosa. Ukoliko se radi o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, što predstavlja preduslov za ostvarivanje prava na penziju, onda se radi o vrsti potraživanja, koja ne podleže zastarelosti. Osim toga u tom slučaju tužilac ne može zahtevati da neuplaćeni doprinos za socijalno osiguranje, tužena plati lično njemu, već da se tužena obaveže da navedeni iznos uplati u odgovarajuće fondove socijalnog osiguranja JU.

(Presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2810/03 od 31. oktobra 2003. godine, Presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 208/04 od 18. februara 2004. godine i Rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 946/04 od 8. septembra 2004. godine)

FAKTIČKA DEOBA

Izraz "faktička deoba" upotrebljava se za one pravne situacije gde je deoba suvlasničke imovine izvršena ili izričitim usmenim sporazumom suvlasnika, koji je u celini izvršen, ili kada se na osnovu samog fakta korišćenja realnih delova suvlasničke nepokretnosti od strane suvlasnika u dužem vremenskom periodu i na osnovu ponašanja suvlasnika može zaključiti da postoji prećutna saglasnost suvlasnika da se deoba izvrši upravo na način na koji ukazuje faktičko stanje

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud, na osnovu faktičkog stanja odnosno da se predmetna nepokretnost - kuća sastoji iz dva zasebna stana od kojih svaki ima zaseban ulaz, pri čemu je manji stan bio predmet sporne prodaje, zaključuje da je faktička deoba suvlasničke kuće izvršena davno još pre mnogo godina i to tako što je tužilac kao suvlasnik postao isključivi vlasnik većeg stana i da prema tome spornom prodajom nije povređeno pravo preče kupovine jer se ovde i ne radi o suvlasništvu, pri čemu predmet ugovora nije bio suvlasnički deo, već stan kao realni deo nepokretnosti.

Ovu odlučujuću činjenicu prvostepeni sud i pored primedbi sadržanih u prethodnoj odluci drugostepenog suda, prvostepeni sud nije na pouzdan način utvrdio, što se osnovano ističe u žalbi tužioca, tako da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 354. st. 1. u vezi čl. 377. st. 1. ZPP-a.

Naime, prema stanju u spisima tužilac Slobodan na predmetnoj nepokretnosti ima suvlasnički udeo od 3/12, Olga od 1/8, Ljubomir od 2/32, Vladimir od 2/32 i Blagoje ˝, pa je shodno tome prvostepeni sud najpre bio dužan da utvrdi ko su sve suvlasnici i sa kojim suvlasničkim udelima, te ako je deoba izvršena ko je sve u deobi učestvovao, šta je kome pripalo na deo i kada je deoba izvršena. Ovo prvostepeni sud nije na pouzdan način utvrdio već je samo zaključio da je tužilac faktičkom deobom kao suvlasnik postao isključivi vlasnik predmetnog stana, a šta je sa ostalim suvlasnicima i njihovim udelima o tome pobijana presuda razloge ne sadrži.

Inače, izraz "faktička deoba" upotrebljava se za one pravne situacije gde je deoba suvlasničke imovine izvršena ili izričitim usmenim sporazumom suvlasnika, ali koji je u celini izvršen ili kada se na osnovu samog fakta korišćenja realnih delova suvlasničke nepokretnosti od strane suvlasnika u dužem vremenskom periodu može izvući pouzdan zaključak o prećutnoj saglasnosti suvlasnika da se deoba izvrši upravo na onaj način kako to ukazuje faktičko stanje.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će saglasno navedenim primedbama na pouzdan način, pre svega ponovnim i detaljnim saslušanjem stranaka odnosno svih suvlasnika

utvrditi napred navedenu odlučujuću činjenicu ali i druge činjenice o kojima je bilo reči u ranijim odlukama prvostepenog suda, kako bi bio u mogućnosti da donese pravilu i zakonitu odluku u ovoj pravnoj stvari.

(Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 558/05 od 1.4.2005)

ZASTARELOST POTRAŽIVANJA IZMEĐU PRAVNOG LICA I VLASNIKA SAMOSTALNE RADNJE

Potraživanje nastalo u pravnom odnosu između pravnog lica i vlasnika samostalne trgovinske radnje zastareva u opštem zastarnom roku od 10 godina

Iz obrazloženja:

Nižestepeni sudovi su, polazeći od odredbe člana 374. ZOO, zaključili da je potraživanje tužioca zastarelo, da se na odnose stranaka primenjuju odredbe člana 374. ZOO, jer se radi o međusobnom privrednom odnosu koji je između stranaka nastao, pa su iz tih razloga odbili tužbeni zahtev. Vrhovni sud smatra da se na pravne odnose tužioca i tuženog ne primenjuje član 374. ZOO, već član 371. ZOO.

Tačno je da je između stranaka nastao međusobni privredni odnos. Međutim, učesnici tog međusobnog privrednog odnosa iz koga su nastala međusobna potraživanja stranaka su pravno lice i fizičko lice. Subjektivitet tuženog (fizičkog lica) određen je Zakonom o privatnim preduzetnicima. Prema članu 1a tog zakona, privatni preduzetnik je fizičko lice koje radi sticanja dobiti osniva radnju i samostalno obavlja delatnost.

Za pravilnu ocenu prigovora zastarelosti bitne su odrednice iz člana 374, koje se tiču lica koja imaju međusobno potraživanje iz ugovora o prometu robe i usluga. Prema tom članu, međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanje naknade štete za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorom, zastarevaju za tri godine. Dakle, bitne odrednice su međusobna potraživanja pravnih lica. U ovom slučaju potraživanje je nastalo između pravnog i fizičkog lica, jer samostalna trgovinska radnja svoj subjektivitet iskazuje kroz subjektivitet vlasnika - osnivača. Samostalna trgovinska radnja u pravnom prometu ne odgovara za obaveze prema trećim licima već odgovara osnivač, kako je to i propisano u članu 7. Zakona o privatnim preduzetnicima, da za obaveze koje proisteknu u obavljanju delatnosti radnje, osnivač odgovara celokupnom svojom imovinom.

Sa iznetih razloga, na pravne odnose stranaka primenjuju se odredbe člana 371. ZOO, tj. opšti rok zastarelosti, pa tužiočevo potraživanje prema tuženom zastareva u roku od 10 godina.
 

(Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 168/03 od 15. 1. 2004)

PRINCIP PROPORCIONALNOSTI I NAKNADA ŠTETE ZBOG ODUZIMANJA PUTNE ISPRAVE

Kada je u pogledu primenjene mere oduzimanje putne isprave u krivičnom postupku i ostvarenja njenog legitimnog cilja narušen princip proporcionalnosti, oštećenom pripada građansko pravna zaštita u vidu zahteva za naknadu materijalne štete za koju odgovara Republika Srbija prema članu 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz obrazloženja:

U postupku je utvrđeno da je povodom saobraćajne nezgode koja se dogodila 27. aprila 1982. godine, u kojoj je tužilac učestvovao, od strane organa unutrašnjih poslova od tužioca oduzeta putna isprava, a na osnovu zahteva oštećenih kao tužilaca protiv njega je pokrenut krivični postupak. Budući da je tužilac imao i nemačko državljanstvo i da mu je oduzeta strana putna isprava, a da je vlasnik gostionice u nemačkom gradu H..., njegov branilac je u toku krivičnog postupka više puta podnescima ukazivao na dugo trajanje postupka i predlagao vraćanje putne isprave tužiocu, kako ne bi trpeo štetu u obavljanju svoje ugostiteljske delatnosti, predlažući da se razmotri pitanje vraćanja putne isprave na osnovu ponuđenog jemstva. Odlukom krivičnog suda, tužiocu je vraćena isprava 21. septembra 1984. godine, a krivični postupak je pravnosnažno okončan donošenjem oslobađajuće krivične presude od 20. maja 1986. godine. Za sve vreme neopravdano dugog trajanja postupka vraćanje putne isprave tužilac je trpeo štetu u vidu izgubljene zarade u vršenju ugostiteljske delatnosti, jer je dolazilo do sniženja čiste dobiti. Nižestepeni sudovi nalaze da je tužena Republika Srbija odgovorna za materijalnu štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Prema razlozima sudova meru privremenog oduzimanja putne isprave od tužioca koja je trajala skoro dve i po godine, zbog propusta organa u vođenju krivičnog postupka (odlaganje pretresa, neažurnost i dugo trajanje postupka) nije opravdalo ovlašćenje iz člana 85. stav 2. Zakona o krivičnom postupku, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja. Na osnovu toga, sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev za utvrđeni iznos izgubljene zarade sa pripadajućom kamatom. Izloženo stanovište nižestepenih sudova u pogledu propisa relevantnih za ocenu osnovanosti zahteva tužioca je, po oceni Vrhovnog suda, pravilno. U obrazloženju pobijane presude navedeni su jasni i pravilni razlozi, koje prihvata i Vrhovni sud. Postupanje organa za čiji rad odgovara država, zakonitost i pravilnost rada tog organa, ocenjuje se prema propisanim pravilima postupka za rad tog organa i okolnostima slučaja. Iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da u krivičnom postupku zakoniti cilj mere privremenog oduzimanja putne isprave nije opravdan, ne samo zbog ishoda krivičnog postupka u kome nije dokazano da je tužilac izvršio krivično delo, već i zbog dugog trajanja postupka i činjenice da je tužilac ukazivao na mogućnost blaže mere (polaganje jemstva) kojom se moglo postići obezbeđenje njegovog prisustva u krivičnom postupku, s obzirom na činjenicu da obavlja delatnost u Nemačkoj i da se radi o putnoj ispravi koja mu je izdata kao državljaninu Nemačke. Pored toga, u toku krivičnog postupka nijedna okolnost nije ukazivala na to da se krivični postupak nije mogao uspešno provesti i bez privremenog oduzimanja putne isprave, koji je neopravdano dugo trajao. S obzirom da je u pogledu preduzete mere i ostvarenja njenog legitimnog cilja narušen princip proporcionalnosti, tužiocu u ovom sporu pripada građansko-pravna zaštita u vidu zahteva za naknadu materijalne štete koja je prouzrokovana nepravilnim radom državnog organa.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev-II-2374/03 od 29. januara 2004. godine)
 

NAKNADA NEMATERIJALNE ŠTETE NEOSNOVANIM VOĐENJEM KRIVIČNOG POSTUPKA

Lice koje nije bilo u pritvoru, a protiv koga je u skladu sa zakonskim ovlašćenjima vođen i obustavljen krivični postupak, nema pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, zato što je jedno od osnovnih načela krivičnog postupka prezumpcija nevinosti dok se ne donese pravnosnažna osuđujuća presuda, a kako ova nikada nije doneta, to faktična šteta nije nastupila, jer su ugled i čast tužioca bili zaštićeni ovom pretpostavkom.

Iz obrazloženja:

Predmet konkretne parnice predstavlja zahtev tužioca za naknadu neimovinske štete zbog povrede ugleda i časti pričinjene neosnovanim vođenjem krivičnog postupka koji je prouzrokovao organ tužene u obavljanju svojih funkcija. Kod činjeničnog utvrđenja da je protiv tužioca Opštinsko javno tužilaštvo u K... 26. oktobra 1998. godine podiglo Opštinskom sudu u K... optužni predlog zato što je 12. marta 1998. godine iznosio neistine o načelniku organa tužene putem štampe i javnog saopštenja vređajući istog, čime je izvršio krivično delo klevete iz člana 101. stav 1. u vezi sa članom 92. stav 1. u vezi sa stavom 5. KZ RS, da je Opštinski javni tužilac 11. januara 2002. godine odustao od krivičnog gonjenja tužioca i povukao optužni predlog, kada je Opštinski sud u K... rešenjem od 15. januara 2002. godine utvrdio da se obustavlja krivični postupak protiv okrivljenog, u ovom predmetu tužioca, da tužilac u toku ovog krivičnog postupka nije bio lišen slobode, a da su organi tuženog u skladu sa zakonom preduzimali određene radnje u postupku, to su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev odbili kao neosnovan. Odlučujući o reviziji tuženog Vrhovni sud Srbije je istu odbio. Ovo sa razloga što se ovaj pravni odnos valja raspraviti po osnovu odredbi čl. 172. i 200. Zakona o obligacionim odnosima. a što znači da pravno lice odgovara za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu obavljanjem posla koji spada u njegovu dužnost, a po osnovu pretpostavljene krivice pravnog lica. Ovo nadalje znači da tužena odgovara ukoliko je prouzrokovana faktička šteta i da za nju odgovara (član 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Nadalje, da bi postojala šteta zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda i časti u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, neophodno je da su dovedena u pitanje njegove ukupne moralne vrednosti koje ovaj uživa kao član određene društvene sredine. Kako je jedno od osnovnih načela krivičnog postupka prezumpcija nevinosti u toku vođenja krivičnog postupka dok se ne donese pravnosnažna osuđujuća presuda, a kako ova nikada nije doneta, to se tužilac ne može koristiti ovlašćenjima datim članom 200. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da faktična šteta nije nastupila jer su ugled i čast tužioca bili zaštićeni ovom pretpostavkom. Ujedno, pri utvrđenju da su organi tužene u toku krivičnog postupka koji predstavlja predmet ove parnice postupali u svemu prema zakonskim propisima, to nije ispunjen ni elemenat odgovornosti tužene za nastalu štetu.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4356/03 od 21. 1. 2004)

KAD JE PREDMET UGOVORNE OBAVEZE ODREDIV

Predmet ugovorne obaveze je odrediv ako ugovor sadrži podatke pomoću kojih se može odrediti

Iz obrazloženja:

Obzirom na sadržinu teksta pobijanog pismenog ugovora o deobi i poklonu, sporno je bilo da li je ugovor ništav u smislu čl. 47. Zakona o obligacionim odnosima, zbog toga što je predmet obaveze iz ugovora neodređen odnosno neodrediv.

Prema odredbi čl. 46. st. 2. istog Zakona ugovorna obaveza, između ostalog mora biti određena odnosno odrediva, dok je prema odredbi čl. 50. st. 1. Zakona, predmet obaveze odrediv ako ugovor sadrži podatke pomoću kojih se može odrediti ili su strane ostavile trećem licu da ga odredi.

U konkretnom slučaju, obzirom na činjenicu da je zemljište, koje je bilo predmet poklona odnosno deobe, u ugovoru označeno nazivima parcela, pobijana presuda ne sadrži razloge o tome da li je moguće predmet ugovora identifikovati uviđajem na licu mesta preko naziva nepokretnosti uz sudelovanje veštaka geometra i eventualno ispitivanjem državinskog stanja, odnosno da li stanje državine može da ukaže da među strankama u trenutku zaključenja ugovora nije bilo sporno šta je njegov predmet, kako je tuženi isticao u prvostepenom postupku i sada u žalbi.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će saglasno navedenim primedbama najpre zatražiti od stranaka da se izjasne da li im je poznato da nepokretnosti tužioca koje su bile predmet ugovora imaju nazive, pa će potom izvršiti uviđaj na licu mesta sa veštakom geometrom, radi ocene o tome da li je predmet ugovora odrediv, kako bi po izvođenju svih relevantnih dokaza bio u mogućnosti da donese pravilnu i zakonitu odluku u ovoj pravnoj stvari.

(Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž.br. 797/05 od 14.1.2005)

PATENTNO PRAVO

Za odluku o tužbenom zahtevu za naknadu štete prethodno pitanje je da li će tužilji biti poništeno rešenje o priznatom patentu, a o čemu se već vodi postupak pred Zavodom za intelektualnu svojinu SCG.

Iz obrazloženja:

Tužilja svoj tužbeni zahtev za naknadu štete, zasniva na okolnosti da je nosilac prava patenta, pa odnos između stranaka u postupku i pravo na naknadu zavisi od prava na patent tužilje, u odnosu na koje pravo je u toku postupak po zahtevu za poništaj istog, koji zahtev je podneo tuženi. Kako ishod parnice za naknadu štete u vezi sa iskorišćavanjem patenta, zavisi od toga da li će tužilji biti poništeno rešenje o priznatom patentu pravilno je prekinut postupak u smislu odredbi člana 213. stav 1. tačka 1. ZPP-a, a sve u vezi sa članom 12. ZPP-a budući da će o prethodnom pitanju da li će tužilji biti poništen patent ili ne odluku doneti Zavod za intelektualnu svojinu Srbije i Crne Gore, kao jedini nadležan.

(Rešenje Okružnog suda u Beogradu P.br. 33/02 od 16.1.2004. godine i rešenje Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Gž. 33/04 od 7.4.2004. godine)

ODGOVORNOST PODIZVOĐAČA RADOVA ZA ŠTETU

(Čl. 207. u vezi čl. 173. i 174. ZOO)

Podizvođač radova odgovara za štetu koju pričini trećim licima u vezi sa izvođenjem radova na izgradnji objekta, solidarno sa naručiocem i izvođačem radova, po principu objektivne odgovornosti zbog obavljanja opasne delatnosti (prevoza betonsko-armiranih elemenata do gradilišta) u smislu čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, shodno zaključenom ugovoru, tuženi VP 3368 iz Beograda je bio naručilac i investitor radova na objektu u Žarkovu, tuženi VP 8620 iz Kraljeva je bio izvođač radova, a tuženi GP "Trudbenik" iz Beograda je bio dužan da kao proizvođač betonsko-armiranih elemenata te elemente preveze od Stalaća gde ih je proizvodio do gradilišta u Žarkovu radi ugradnje. Za prevoz betonsko-armiranih elemenata angažovano je GP "Komgrap" iz Beograda, koji je prevoz elemenata poverio svom vozaču pok. V. S. iz B. Prilikom istovara betonsko-armiranih elemenata jedna betonska ploča se prevrnula i pala pored kamiona gde je stajao pok. V. S., koji je zbog toga poginuo. Zbog pogibije sada pok. V.S. , njegova supruga i dve ćerke su podnele tužbu radi naknade nematerijalne štete.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, po stanovištu revizijskog suda, pravilno zaključili da su tuženi solidarno odgovorni tužiljama za nastalu štetu shodno čl. 207. Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisano da naručilac i izvođač radova na nepokretnosti solidarno odgovaraju trećem licu za štetu koja mu nastane u vezi sa izvođenjem tih radova. Tuženi VP 3368 iz Beograda je u konkretnom slučaju naručilac radova, tuženi VP 8620 iz Kraljeva je izvođač radova, a tuženi GP "Trudbenik" iz Beograda je, kao lice koje je bilo u obavezi da izvrši određeni prevoz u vezi tih radova, bio podizvođač radova, dok su tužilje treća lica koja su pretrpela štetu. Tuženi su isključivo odgovorni za nastalu štetu po principu objektivne odgovornosti zbog opasne delatnosti u smislu čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima imajući u vidu okolnosti pod kojima je Vukadin Simić poginuo. Kako je visina nematerijalne štete pravilno odmerena u skladu sa svim okolnostima iz čl. 200. i 201. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa čl. 223. ZPP-a revizijski sud je odbio kao neosnovanu reviziju tuženih Države SRJ-VJ VP 3368 iz Beograda i VP 8620 iz Kraljeva koja je izjavljena protiv presude drugostepenog suda.

(Presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3935/97 od 4. marta 2002. godine, presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 10565/02 od 30. oktobra 2002. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 4329/03 od 4. marta 2004. godine).

NIŠTAVOST ZAJEDNIČKOG TESTAMENTA

Zakon o nasleđivanju ne postaje institut zajedničkog testamenta

Iz obrazloženja:

U konkretnom slučaju, bračni drugovi su u formi zapisnika napisali i potpisali pred svedocima zajednički testament kojim svu imovinu ostavljaju sinu. Nakon smrti supruga, proglašen je testament i u toku ostavinskog postupka tužilja, kao ćerka, upućena je na parnicu da dokaže nepunovažnost testamenta, što je ona i učinila tužbom protiv majke, kao drugog sačinioca testamenta i brata kao testamentalnog naslednika.

Prvostepeni sud je presudom utvrdio da je ništav zajednički testament ostavioca i njegove supruge - tužene, nalazeći da Zakon o nasleđivanju ne poznaje institut zajedničkog testamenta, da se testament ne može delimično proglasiti, jer je drugi zaveštalac još živ, da smrću jednog zaveštaoca drugi gubi pravo da testament izmeni, pa je lišen prava da svojom imovinom raspolaže do smrti. Kako Zakon o nasleđivanju ne poznaje zajednički testament, to je sporni testament suprotan odredbama navedenog zakona i isti je ništav.

(Presuda Okružnog suda u Beogradu, Gž. 2005/97 od 13.9.1997)
 

OBVEZNIK PLAĆANJA NAKNADE ZA ZEMLJIŠTE KOJE JE FAKTIČKI IZUZETO IZ PRIVATNE SVOJINE ZA JAVNI PUT

Kada je prilikom rekonstrukcije javnog puta regionalnog karaktera došlo do faktičkog izuzimanja poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini bez odluke o izuzimanju, Republička direkcija za puteve, kao krajnji korisnik, u obavezi je da plati novčanu naknadu za zemljište koje je ostalo u sastavu puta.

Visina naknade utvrdiće se parničnom postupku prema tržišnoj ceni zemljišta, shodno odgovarajućim odredbama propisa o eksproprijaciji

Iz obrazloženja:

Okružni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, koje u znatnom delu i nije bilo sporno, pa je tako utvrđeno da je u toku 1997. godine vršena rekonstrukcija regionalnog puta R. 113, Pričević-Pecka-Ljubovija, kojom prilikom je, bez odluke nadležnog organa o izuzimanju, ali uz saglasnost tužioca, put proširen i na račun susednog tužiočevog poljoprivrednog zemljišta u površini od 0.10,78ha, u merama i granicama kao u izreci pobijane presude, koje je tako faktički postalo javni put.

Na ovaj način tužiočevo zemljište je prema čl. 1. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije i čl. 1. st. 1. Zakona o putevima, prešlo u državnu svojinu, pa je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je ovo sankcionisao prvim stavom izreke pobijane presude prema tuženoj Republici Srbiji.

I po nalaženju Okružnog suda, faktičko izuzimanje zemljišta iz privatne svojine, bez donošenja odluke o izuzimanju, predstavlja osnov za ostvarivanje prava na naknadu za izuzeto zemljište, prema propisima o eksproprijaciji.

Imajući u vidu da su putevi, prema odredbi čl. 1. st. 1. Zakona o putevima, kao dobra u opštoj upotrebi u državnoj svojini, te da prema čl. 4. st. 1. istog zakona poslove održavanja, zaštite, korišćenja, razvoja i upravljanja magistralnim i regionalnom putevima kao dobrima u opštoj upotrebi, obavlja Republička direkcija za puteve kao posebna republička organizacija iz čl. 45. istog zakona, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je Republička direkcija za puteve, kao krajnji korisnik, u obavezi da tužiocu plati naknadu za zemljište koje je na navedeni način prešlo u državnu svojinu postavši javni put regionalnog karaktera sa zakonskom zateznom kamatom na dosuđeni iznos od presuđenja.

Visinu naknade prvostepeni sud je pravilno utvrdio prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, kako je to propisano odredbom čl. 42. Zakona o eksproprijaciji, o čemu je u pobijanoj presudi naveo potpune i jasne razloge na koje upućuje i Okružni sud, tim pre što se visina utvrđene naknade žalbom i ne osporava.

(Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 138/05 od 29.3.2005)
 

ODMERAVANJE NOVČANE NAKNADE ZA FIZIČKE BOLOVE - NELAGODNOST U TOKU LEČENJA

Okolnost da je oštećeni nosio gips u toku lečenja zbog preloma kosti, kao nelagodnost u toku lečenja, uzima se u obzir prilikom odmeravanja visine novčane naknade za fizičke bolove

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud je pravilno primenio odredbu člana 200. ZOO-a, kada je našao da jačina i dužina trajanja fizičkih bolova i straha, kao i duševnih bolova koje je tužilac pretrpeo zbog estetske naruženosti i umanjenja životne aktivnosti opravdavaju dosuđivanje novčane naknade za navedene vidove nematerijalne štete u iznosima kao u izreci pod I pobijane presude te da su, nasuprot navodima žalbe tuženika, navedeni iznosi pravilno odmereni.

Ovo posebno i stoga što je u momentu nanošenja povreda tužilac imao 14 godina, zatim da je u toku lečenja oko dva meseca nosio gips, što predstavlja nelagodnost u toku lečenja i ima značaja pri odmeravanju visine naknade za fizičke bolove. Iako se radi o naruženosti lakog stepena, sud je imao u vidu da se radi o maloletnoj osobi koja će biti u situaciji da, posebno leti na bazenu ili plaži i toku školskih aktivnosti povređeni deo tela sa ožiljcima bude uočljiv i za druga lica, tako da tužilac ima pravo na naknadu i za ovaj vid štete.

(Presuda Okružnog suda u Valjevu Gž. br. 318/05 od 24.2.2005)
 

OKOLNOSTI OD ZNAČAJA ZA POVERAVANJE MALOLETNOG DETETA

Ako je roditelj u odnosima prema deci sklon nasilju, sud je dužan da ispita da li je obzirom i na ovu okolnost u interesu maloletne dece da budu poverena tom roditelju

Iz obrazloženja:

Zaključak prvostepenog suda da je u interesu maloletne dece da po razvodu braka parničnih stranka budu poverena tužilji kao majci za sada nije pouzdan dok se ne utvrde sve činjenice i okolnosti od kojih zavisi odluka o tome.

Naime, tuženi je isticao u prvostepenom postupku, a sada i u žalbi, da je u odnosu prema deci tužilja sklona nasilju, da ih tuče i maltretira, da je decu tukla i pred njim, kao i da je viđao da maloletni V. ima modrice po telu, pa je u vezi sa tim i takvim tvrdnjama tuženog prvostepeni sud bio dužan i u obavezi da ispita da li je to tačno i ako jeste od kakvog je to značaja za pravilan psihofizički razvoj maloletne dece da li je u vezi sa tim u njihovom interesu da budu poverena majci.

Prvostepeni sud će u ponovnom postupku na pouzdan način svim raspoloživim dokazima ispitati navedene činjenice, o čemu će pribaviti i dopunski izveštaj organa starateljstva.

(Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž.br. 238/05 od 17.2.2005)

PODOBNOST ISPRAVE ZA UKNJIŽBU


Isprava priložena u fotokopiji nije podobna za upis u zemljišnu knjigu

Iz obrazloženja:

Pravilno je prvostepeni sud našao da nije bilo uslova za uknjižbu prava vlasništva predlagača na označenoj nepokretnosti iz razloga koji su navedeni u pobijanom rešenju. Naime, predlagač uz molbu nije dostavio overene prepise isprava-sudskih presuda na osnovu kojih uknjižbu traži, već samo neoverene fotokopije, što je bio dovoljan razlog da se molba odbije, pri čemu se u postupku po žalbi molba ne može dopunjavati urednim ispravama, kao što je to sada u žalbi učinio predlagač, kome ostaje mogućnost da podnese novu, ali potpunu molbu, ukoliko smatra da može da se uknjiži na osnovu isprava koje ima.

(Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž.br. 99/05 od 17.2.2005)

ODGOVORNOST IMAOCA ČIJA JE NEPOKRETNOST PRODATA NA PRINUDNOJ JAVNOJ PRODAJI

Imalac - dužnik čija je nepokretnost prodata na prinudnoj javnoj prodaji, radi namirenja poverioca, ne odgovara za materijalne i pravne nedostatke te nepokretnosti

Iz obrazloženja:

Na osnovu utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je zaključio da su tuženi prodajom stana u izvršnom postupku na javnoj prodaji, dobili novac za 142 m2, iako je stan površine 99,37 m2, pa da su s toga na osnovu odredbe člana 210. ZOO u obavezi da tužiocu vrate traženu razliku u ceni, a za koju su se neosnovano obogatili.

Odlučujući o žalbi tuženih, drugostepeni sud je smatrao da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 210. stav 1. i 2. ZOO, pa je iz tih razloga prvostepenu presudu u pobijanom usvajajućem delu preinačio, tako što je tužbeni zahtev tužioca, odbio.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužioca odbio.

Odredbom člana 487. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da imalac čija je stvar prodata na prinudnoj javnoj prodaji, ne odgovara za nedostatke stvari. Prinudna javna prodaja pokretnih i nepokretnih stvari, obavlja se u posebnim postupcima, a prema posebnim propisima. Zakonom o izvršnom postupku, propisani su postupci prodaje pokretnih i nepokretnih stvari, radi namirenja poverioca. Prema prirodi prinudne javne prodaje, ne mogu se primenjivati pravila o odgovornosti prodavca za nedostatke. Zato je odredbom ovog člana isključena ta odgovornost. Imalac čija je stvar prodata na prinudnoj javnoj prodaji ne odgovara ni za materijalne ni za pravne nedostatke stvari.

Predmetni stan, na kome su tuženi bili suvlasnici, je prodat u postupku prinudne javne prodaje, a radi namirenja poverioca za dug koji su imali ovde tuženi kao dužnici, a po pravilima koje je propisao Zakon o izvršnom postupku. Kako je predmetni stan prodat na prinudnoj javnoj prodaji, tuženi ne odgovaraju za nedostatke na prodatom stanu, pa ni za razliku u kvadraturi predmetnog stana. Neosnovano je pozivanje tužioca na odredbu člana 210. ZOO, sa isticanjem da su tuženi dužni da utuženi iznos vrate po osnovu neosnovanog obogaćenja. Prelaz novca tužioca u imovinu tuženih ima svoj osnov u zakonu i taj osnov nije otpao, pa tuženi nisu dužni da ga vrate tužiocu za naknadno utvrđenu razliku u kvadraturi stana.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 3878/03 od 3.3.2004)