Iz arhive sudske prakse

LEKARSKA TAJNA

Po §-u 282 krivičnog zakonika lekar je dužan da svedoči kad vlast to od njega traži.

Na pitanje Duhovnoga suda eparhije beogradske od 30. maja 1894. godine br. 3977, kasacioni sud u opštoj sednici od 20. avgusta 1894. godine br 5529, doneo je sledeću odluku:

Odredbom § 282 kaznenog zakonika istina je propisana kazna za lekare, kad tajnu svoje dužnosti svojevoljno otkriju privatnim putem, ali ovakva povreda zakona ne postoji onde, gde vlast zvaničnim putem želi da sazna od lekara ono, što je učinio u dužnosti. Sa ovog gledišta ocene, ne samo lekar da može, no je i dužan da pred vlašću svedoči; jer se ovom svedodžbom ništa drugo ne traži do samo materijalna istina, a u tome nema nikakve zakonske povrede. No, ukoliko je suština ovakve svedodžbe delikatne prirode i tajnog karaktera, kasacioni sud nalazi: da se ovakve svedodžbe mogu iskazivati samo u tajnoj sednici duhovnog  odnosno svakog drugog suda, koji saslušava lekara, i to pošto ovaj sud kao nadležni u glavnoj stvari reši, da mu je ovakva svedodžba potrebna, i da je za to lekar dužan da svedoči.

(Iz članka Alekse S. Jovanovića, pod natpisom: tajna u granicama lekarske prakse u Braniču 1898.)

NIJE PREVARA

Nije kažnjiva radnja izvesnog lica, koje varljivim načinom uzima novac od drugih, da oni budu izabrani i utvrđeni za predsednika opštine.

Načalnik sreza leskovačkog tužio je prvostepenom leskovačkom sudu M.C., trgovca iz Leskovca, starog 60 godina, oca šestoro dece, da je u mesecu decembru 1897 godine na varljiv način uzeo od T.S. zemljodelca, 100 dinara u ime načalnika sreskog, te da bude izabran u utvrđen pomenuti T. za predsednika opštine Razgojinske, u srezu leskovačkom, te time učinio krivicu, koja se kazni po § 253. tačka 1 kaznenog zakona s pogledom i na § § 251 i 252. istog zakona.

Prema ovakoj tužbi načelnika sreskog, optuženi je M. rešenjem suda pod br. 5137/98 stavljen pod sud i u pritvor za ovo delo prevare, kaznimo po § 253. tačka 1. kaznenog zakona s pogledom i na § § 251 i 252. zakona.

No po žalbi optuženog, kasacioni sud, rešenjem svojim br. 4069, našao je, da isto ne odgovara zakonu:

Sud je pogrešio, što je pod sud stavio optuženog za delo iz § 253. tačka 1. kaznenog zakona kad ovo delo, po zakonu, ne postoji.

Pored karakternih ostalih zakona za prevaru, zakon traži: koristoljublje, oštećenje u imanju (§ § 251 i 257. kazn. zak.). To koristoljublje, to oštećenje u imanju, može se javiti samo u sferi privatnog, a ne u sferi prava javnog – državnog, prava garađana za izbore opštinskih časnika. Nakratko, predmet, objekt prevare može biti samo imovinsko pravo.

Davalac može biti samo u toliko povređen, oštećen, ukoliko se ona vrednost, u koju protivna strana za primljenu vrednost daje kao iluzorna pokazuje. "Koristoljublje", "oštećenje u imanju", može se dakle nalaziti samo u onoj vrednosti, koja se ima da primi za oni, što je dato. Korist koju je privatni tužilac za datih 100 dinara imao da dobije, moralno je iluzorna, jer zakon zabranjuje kupovinu zvanja predsednika opštinskog. Zakon ne uzima u zaštitu i takvu nemoralnu stvar, koju on sam osuđuje. Gubitak pravno nemoguće koristi zakon smatra kao i da ne postoji, (§ § 23., 538 i 722. građ. zak.). I ovaj slučaj, gde privatni tužilac, sa znanjem i po svojoj vlasitoj volji daje 100 dinara za kmetovsko zvanje, ima se pravno smatrati onako isto, kao i onaj, gde davalac ne bi tražio nikakvu naknadu za ono, što je dao, ili bi tražio sasvim neznatnu vrednost. Prema tome, kad se privatna volja, sa pravnog gledišta smatrana, ne bi kao povređena javljala, onda ni zakon u ovakvoj privatnoj volji, ne može se kao povređen smatrati.

Kad, dakle, prema navedenom, ovde nema dela prevare, onda se delo optuženog pojavljuje kao delo svoje vrste, za koje zakon ni u jednoj odredbi svojoj ne određuje kaznu, i za to se prema § 2. kazn. zak. on i ne može za isto osuditi i pogrešno je gornjim rešenjem pod sud stavljen.

S toga, a na osnovu § 274. kriv. sud. post. kasacioni sud ništi rešenje suda i preporučuje mu, da po ovim primedbama u zakonu postupi.

Ove primedbe kasacionog suda, prvostepeni sud leskovački nije usvojio, već je dao protivrazloge.

No kasacioni sud u opštoj sednici svojoj br. 4069 od 1898 g. našao je, da su rečene primedbe I odelj. kasacionog suda na rešenje prvost. suda od 22. aprila ove g. br. 5137 na zakonu osnovane.

(I.S. Dragutinović u Braniču) 

NUŽNA ODBRANA

Pravedna nužna odbrana ima da se ceni pri stavljanju optuženog pod sud

Načelnik sreza posavotamnavskog optužio je šabačkom prvostepenom sudu Milana, zato što je noću između 21. i 22. marta 1897. godine u svojoj kući ubio Svetozara, koji je s Radojem i Rajkom u cilju krađe provalio zid od njegove kuće i ušao u sobu, tražeći da sud Milana za ovo ubistvo kazni po § 156 krivičnog zakona.

Prema ovoj tužbi šabački prvostepeni sud stavi optuženog Milana pod sud i u pritvor za delo iz I odelj. § 156. krivičnog zakona jer se njegova odgovornost dokazuje po § 225. kriv. post. priznanjem.

A što se tiče njegove odbrane, da je ovo delo izvršio braneći život i imanje, sud je ostavio da ceni tek po svestranom ispitu svih iznetih dokaza na glavnom pretresu.

Po žalbi optuženog kasacioni sud primedbma prvog odeljenja od 6. juna 1897 godine br. 4190 uništi ovo rešenje o stavljanju pod sud sa ovih razloga:

Kad je uviđajem policijske vlasti na licu mesta utvrđeno: da je ubijeni Svetozar u društvu sa opt. Radojem i Rajkom obio kuću opt. Milana, kroz otvor u zidu uvukao se u njegovu sobu, i palio mašinu (šibica), onda se u radnji ub. Svetozara očito ogleda namera za činjenje kažnjivog dela. I kad je opt. Milan braneći svoj život i imanje od protivpravnog napada ub. Svetozara ovoga ubio u svojoj kući, i to u doba, kad nije bio u faktičkoj mogućnosti da protivpravni napad na drugi način otkloni, jer se delo noću dogodilo,  onda je sud, pri prešavanju pitanja o stavljanju pod sud, trebao da oceni: da li se radnja opt. Milana može podvesti u granice pravedne nužne odbrane pod okolnostima, pod kojim je delo učinjeno, a ne ovo pitanje na pretresu da raspravlja.

Šabački sud nije usvojio ove primedbe, već je pod 13. junom 1897. godine br. 12765 dao protivrazloge.

No kasacioni sud je u svojoj opštoj sednici 8. avgusta 1897. g. pod br. 4678 održao je u snazi primedbe odeljenja.

(Dragić N. Soldatović, Vidi sličan slučaj "Nova Zbirka" broj 113. knjiga IIga). 

OLAKŠAVAJUĆA OKOLNOST KOD ČEDOMORSTVA

Za krivice iz § 166 kriv. zak. ne može se uzeti olakšavna okolnost iz § 59. tač. 2. jer je zakonodavac to već imao u vidu pri određivanju kazne

Kod valjevskog prvostepenog suda optužena je D. što je svoje vanbračno muško dete umorila i bacila u pećinu "Zvekaru", gde je dete 18. oktobra 1894. g. nađeno. Državni tužilac tražio je, da se kazni po § 164. tačka 2. kriv. zakona.

Presudom od 10. oktobra 1895. godine br. 25348 prvostepeni sud, po § 164. tačka 2. kriv. zakona osudi je na dve godine robije i da plati troškove učinjene.

Od olakšavanih okolnosti sud je uzeo, da ima samo dobro vladanje, § 59. tačka 4. krivičnog zakona.

Apelacioni sud nađe, da ova presuda ne odgovara zakonu, jer nije utvrđeno, da je nađeno dete njeno, niti je utvrđeno, da je ona dete ubila, te prema tome, da ovde stoji delo iz § 166. krivičnog zakona upropašćenje vanbračnog deteta.

Osim toga, kad je optužena kao neudata, vanbračno dete upropastila, apelacioni sud nalazi, da ona ima i olakšavanu okolnost iz § 59. tačka 2. krivičnog zakona, jer je osećajem stida bila na to delo u nekoliko nagnana.

Sa ovih razloga, apelacioni sud u II odeljenju 18. novembra 1896. g. br. 3912 osudi D. na trideset dana zatvora.

Po žalbi državnog tužioca, kasacioni sud primedbama svoga I odeljenja od 12. avgusta 1897. g. br. 1744/1896 godine, poništio je ovu presudu nalazeći, da je apelacioni sud pogrešio, što je uzeo optuženoj pri odmeravanju kazne, olakšavanu okolnost iz tačke 2. § 59. krivičnog zakona što je obuzeta stidom kao neudata, svoje vanbračno dete upropastila, jer je §om 166. krivičnog zakona, pod koji je podvedena krivica, određena kazna za matere, koje svoje vanbračno dete upropaste, dakle, zakonodavac je pri određivanju kazne, već imao u vidu položaj majke vanbračnog deteta, te joj se to, po drugi put ne može uzimati olakšica.

Apelacioni sud nije usvojio ove primedbe, već je 16. avgusta 1897. godine br. 2491 dao protivrazloge.

No kasacioni sud u opštoj sednici od 6. septembra 1897 godine br. 5875 održao je u sili i važnosti primedbe svoga odeljenja, a odbacio protivrazloge apelacionog suda, te D. bude osuđena na šest meseci zatvora po § 166. krivičnog zakona. (D. Đ. Branković)

(Citirano iz knjige  "Nova zbirka načelnih odluka odeljenja i opštih sednica Kasacionog suda", sakupio i priredio S. Maksimović, Požarevac 1899. Reprint izdanje urednik sudija M. Milović). 

ŠTROJENJE ŽENSKAROŠA

Štrojenje, kao kazna, primenjivano je i u Šumadiji protiv popova ženskaroša, o čemu svedoči sledeći akt, koji u celini donosimo:

Načelnik Sreza Paraćinskog, aktom svojim od 11. septembra 1855 godine N° 1764 javlja načelničestvu Okružja Ćuprijskog sledeće:

U selu Buljunu, područija ovoga, boravi jedan antikrist u odjejaniju svešteničkom, po imenu Milu, udov od 35 godina, bez poroda, zdrav, besan i pomaman, koga parohijani nazivadu "Sotona" čerez njegovih sablažnjivih djela, koja čiini iz dana u dan sprama ženskoj čeljadi. Od istoga "Sotone" ne može ni jedno žensko čeljade mirno da prođe, a da ga on ne napastuje. Čerez toga narod se odpadio od crkve i od vere, pa niti se Bogu moli niti održava veru, jer neće ni da čuje za ovog odpadnika Božjeg. Isti bogohudini sveštenik Milun, premlaćivan je toliko puta od naroda, čerez njegovi zločesti djela sprama ženskim čeljadima, ama on je opetka terao svoj bes. Sad u prošlu svetu nedelju uvaćen je kod neke Kadifke, oko polak noći, i savitlan od komšija, pobegao je preko plota, ali je pola mantije svoje ostavio na plot begajući. Jučerke opetka, kad su čeljad Nikole Ikića najčednijeg domaćina bili u branje kukuruza, taman pred podne, upao je u kuću istog domaćina Nikole, i njegovu najmlađu snahu Živanu napastvovao je, a kad se na zapomaganje njeno sabrao svet, isti pop sotona uhvaćen je u klopku, i onda svet, kome već dodijaše zulumi ovoga đavola u mantiji, skleptaše ga u saglasju, vezaše u kvrge i onda pozvaše selskog štrojača Momira, koji popa uštroji kao vepra. Svi seljaci iz pomenutog sela, Buljana, bili su kod mene i ovo izjavili i molili da se ova napast popovska ili odluči od sveštenodejstva ili progna iz sela ma gde.

Pokorno molim načelničestvo za uputstvije, šta ću da radim s ovim popom koga narod ne može ni da gleda. Doduše je uštrojen, ali opetka, treba da se ukloni i da se drugo časno svešteno lice odredi na njegovo mesto.

Načelnik Sreski

Mića Zdravković.

Načelničestvo Okružja Ćuprijskog, aktom svojim od 15. septembra 1855. godine N° 2842 odgovora načelniku sreskom ovako:

Po predstavljeniju Vašem od 11. septembra ove godine N° 1764 od odnosno uštrojenog popa i njegovih čudesa koja pravi sa ženskom čeljadi u selu, poslao sam izvestija popečiteljstvu prosveštenija i pravosudija točno po Vašem predstavleniju i dok se po tom izvestiju ne donese kosatelno rešenje, neka ga pop u selu, jerbo sad kao uštrojen, ne može da bude opasan za žensku čeljad.

Načelnik Okruga

Nikodije Brzak.

(Citirano iz knjige "Vasojevićki Zakon", Dr Ilija Jelić, izdanje Srpska kraljevska akademija, Beograd 1929. godine) 

O nama.. | Sudska Praksa | Aktuelne odluke | Aktuelna mišljenja | Narudžbenica | Kontakt